”НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ" У БУГАРСКОЈ И ФЕСТИВАЛ BOYA

8-14. септембра

Екипа ”Дуга књиге” имала је част да узме учешће у ”Недељи православне књиге” која се сваке године одржава у Варни, граду на Црном мору у Бугарској. Ове године је и организација BOYA (Балканско православно удружење младих) своје традиционално окупљање сместила у оквир ”Недеље православне књиге”. Екипа ”Дуге” је на позив људи из BOYA-е боравила у Варни и представила своја издања. Цела манифестација је била под покровитељством и благословом Митрополита варненског и великопреславског Кирила, који је био и један од предавача, уз присуство представника помесних Цркава са подручја Балкана.

Програм Удружења младих почео је у среду, 10.09. предавањем и пројекцијом филма ”Пропаст империје” архимандрита Тихона Шевкунова. Сутрадан су предвање одржали Митрополит Кирил на тему ”Нова твар у Христу”, и архимандрит Тихон на тему ”Божија промисао у људском животу”. У 18 часова, у амфитеатру зграде Општине Варна, уследило је предавање умировљеног епископа Атанасија Јевтића, а одмах потом представљање издања ”Дуга књиге” и ИК ”Predania” из Румуније.Уредница ”Дуге” Злата Попов представила је укратко прво издавачку кућу, а затим и издања појединачно. На жалост, као и код нас, и у Бугарској број православних књига за децу је занемарљив. На нашу велику радост, издања ”Дуге” изазвала су велико интересовање, како због приступа темама, тако и због опреме књиге. Серјожа Попов је говорио о важности додира деце са православном иконом преко иконичних илустрација које су претежно заступљене и издањима ”Дуге”. Такође, представљен је и часопис деце Косова и Метохије ”Косовски божур”, а велико интересовање изазвале су и књиге у припреми ”Постање - прича о Цару света” и илустрације-рељефи у пластелину Весне Моравић-Балкански из књиге ”Чудна шума”. Подсећамо да је књига ”Христос се роди” изашла и на бугарском језику, у издању ИК ”Омофор” из Софије, а даће Бог и да неко од наредних издања ”Дуга књиге” буде приређено и за читаоце у Бугарској, за шта постоји интересовање бугарских издавача. У наставку је Јон Гургу представио издања ИК ”Predania”, са којом ”Дуга” гаји плодну сарадњу.

Након предавања наша уредница Злата Попов дала је интервју за сајт pravoslavie.bg:

Захваљујемо и овим путем организаторима фестивала на позиву и гостопримству које су нам пружили.

23. септембар 2008. 09:20

Владика Артемије: Косово је заувек српска земља

Извор: Il Manifesto

Из тишине манастира

Интервју са владиком Артемијем, највишом влашћу православне цркве на Косову и Метохији: ''Не признајемо приштинску независност, не желимо да нас сматрају за заједницу или мањину на нашој земљи. Остајемо овде, упркос насиљу, да сведочимо нашу веру и истину о енклавама где Срби живе као у концентрационом логору.''.

О Косову готово да се више и не говори, остаје некако у ваздуху, без легалитета, у магли једне очигледне тишине. Савет безбедности Уједињених Нација није признао независност коју су шиптарски лидери у Приштини једнострано прогласили прошлог фебруара, док је ЕУ разједињена међу многим водећим државама, као што су Немачка, Француска и Италија, које су независност признале, и другим државама које нису, као што су Шпанија, Грчка, Словачка, Румунија, Кипар. НАТО окупира ту земљу у складу са ''Кумановским миром'' и Саветом безбедности, који га је прихватио и који признаје суверенитет Србије и њен територијални интегритет. Дакле, атлантски савез, протагониста оног ''хуманитарног'' рата кроз бомбардовање из ваздуха, је на терену бесправни организам: признаје суверенитет Београда и у исто време и нову независну државу. ЕУЛЕКС мисија, којом је Европа планирала да имплементира (читај: наметне) независност, није одобрена у Савету безбедности и не може да се распореди по терену. Србија, која је у међувремену променила владу да би се више отворила према ЕУ, ухапсила је и Караџића, али за узврат не добија ништа, јер само је пре два дана у Бриселу одбијена могућност да приступи ЕУ. У исто време, српска влада брани своје право на Косово, на свој територијални интегритет, и ових дана тражи од Генералне скупштине УН да гласа притив независности Косова, крећући са процесом пред међународним судом у Хагу. Иначе, тишина са обе стране, коју прекида само чињеница да се на тој немилој чињеници сецесије сада гомилају и друге међународне кризе, као што је показао и августовски рат између Грузије, Јужне Осетије и Русије. Поставили смо нека питања о ситуацији Епископу Артемију, рашко-призренском и косовско-метохијском (црквена земља, Космет, како је зову Срби), највишој власти Српске православне цркве на Косову.

17. фебруара шиптарско руководство у Приштини прогласило је једнострану независност, против међународног права, коју су ипак признале САД и велики део земаља ЕУ (укључујући Италију). Ви сте више пута затражили да се протествује против земаља које су признале независност. Неке од тих земаља имају и војне контингенте НАТО-а који тек сада бране манастире. Каква је сада ситуација, какво је ваше гледиште и гледиште Православне цркве?

Наше мишљење је исто као што је било и у тренутку независности. Ми никада, понављам, никада, нећемо признати бесправну, безакону и једнострану сецесију Косова и Метохије од Србије.

Јавно мнење на западу било је убеђено пре да је рат НАТО-а 1999. ''хуманитарни''', а да је сада ''све у реду'', иако је Косово, као преседан, распирило и друге међународне кризе, као што показује и криза у Грузији. Како данас живе Срби затворени у енклавама?

Нити је оно била ''хуманитарна'' интервенција, нити је након тога ишта било ''у реду''. О томе веома јасно говори огроман број невиних жртава, готово исти као број жртава самог сукоба. Не само да је НАТО агресија неоправдива с правне и војне тачке гледишта, она то није нити са људске, хумане, хуманитарне и моралне стране.
Сада, девет година након ваздушних напада атлантске авијације, чини се да је ситуација, у којој се српски народ на Косову налази, трагичнија но икада. Готово две трећине Срба са Косова и Метохије, више од 200 000 људи, као и многи не-албанци (Роми, Горанци, Јевреји) побегли су пред терором, избеглице и прогнаници.
На хиљаде је убијених и несталих, десетине хиљада кућа је уништено или бесправно заузето, као и земљишта и имања, где прави власници не могу ни да се приближе. Сви градови, који су пре рата били истински мултиетнички, постали су потпуно моноетнички-шиптарски. Међу жртвама УЧК, која је своје активности некажњено наставила свих ових девет година, имамо и двојицу монаха, оца јеромонаха Стефана и монаха Харитона, невине жртве које је српско монаштво на Косову и Метохији дало на олтар Слободе и Правде Божије.
Од јуна 1999, када су НАТО трупе ушле на Косово, срушено нам је 150 цркава и манастира, од којих су једна трећина бесповратно уништени средњевековни споменици културе . Последњи случај у Ђаковици, где су локалне шиптарске власти сакриле, уништиле, закопале, или боље речено, сахраниле, чак и последње трагове уништења православне цркве у Ђаковици, показује да се овај процес насилног мењања историје почевши од уништења православних светиња и српског културног наслеђа на Косову и Метохији, и даље наставља. Ипак, ове ''власти'' заборављају да истина, што је дубље сакријеш и закопаш, славније ће васкрснути!
Што се тиче живота Срба у енклавама, ако се уопште и може говорити о ''животу'', живе као што су живели затвореници и заробљеници по концентрационим логорима током Другог светског рата, као у Аушвицу или Јасеновцу. Живе у изузетно тешким условима, лишени свих људских права и слобода, од права на живот до слободе кретања од права на рад и запослење до права на сигурност. Међународна заједница све то зна, али прикрива, јер она апсолутно нити је проблеме решила, нити је придонела стварању мултиетничког друштва.

Ви сте, након пуштања из Хашког трибунала ратног криминалца Рамуша Харадинаја, ''гангстера у униформи'', како га је чак назвала сама Карла дел Понте затражили да се тај трибунал бојкотује. Зашто, као и ко је био и ко је још увек Рамуш Харадинај?

Рамуш Харадинај, вођа УЧК и бивши премијер косовских Шиптара, био је и остао криминалац и злочинац, не само он, него и они који су га ослободили од одговорности за злочине које је починио.

И Коштуничина влада, као и нова премијера Цветковића, као и председник Тадић, бране останак Косова у Србији, као што је и написано у новом Уставу: нема Србије без Косова и Метохије. Но ви сада живите као у лимбу, на мукама, у ничијој земљи. Какав вам је однос са Београдом? Ви сте у тренутку проглашења независности, немајући поверења у западне контингенте и у политичаре у Београду, затражили интервенцију српске војске...

Да, нема Србије без Косова и Метохије. Ви кажете: ''као у лимбу, на мукама, у ничијој земљи...'' Не слажем се са таквом констатацијом! Ово је била, јесте и биће наша земља. Косово и Метохија нису ни на који начин постали ''ничија земља'', него су остали чији су и били. Дакле, ми живимо своји на своме, на нашој земљи, у нашој држави Србији.
Односи са Београдом су онакви какви и треба да буду, односи са легитимном и једином престоницом, са нашим властима у Београду. Београд за нас није иностранство, то је наша престоница.
ЕУЛЕКС је једина суспендована и бесправна мисија. Она је само завршни чин косовске трагедије. Први чин било је НАТО бомбардовање Србије, укључујући Косово, пре девет година. Циљ је био тада, а остао је исти и данас, што се јасно показало у фебруару: стварање још једне моноетничке шиптарске државе на Балкану.
Нисам затражио спољњу интервенцију српске војске. Затражио сам само да војска одради свој задатак ради кога она и постоји у свакој држави па и у Србији, а то значи да је њен задатак да одбрани своју отаџбину и своје грађане када су угрожени. Ми очекујемо да војска ту своју улогу и изврши.

Настављате да сведочите веру, заједно са српском заједницом на Косову, уверени да су манастири и Срби једно те исто, док у Приштини, рецимо, неке добро плаћене западне невладине организације и једно министарство косовских Шиптара планирају да вас претворе у туристичке туре, као Индијанце у америчким резерватима. Какав је ваш апел европским лидерима?

Не, нисмо ми никаква ''заједница''. Ми смо српски народ. Не признајемо да смо некаква посебна заједница или мањина у својој држави!

Апсолутно не прихватамо било какве активности да нас претворе у некакве ''туристичке туре'' или да нас посматрају као ''индијанске резервате''. Ми смо Црква жива, Црква православна. Традиционално, као и у протеклим вековима, живимо и сведочимо нашу веру и чекамо на Божију правду, као што су је чекали и наши преци, све док она није дошла, макар и након 500 година ропства.
За европске лидере нема никаквог апела, након онога што су починили, јер апел значи да у онога, коме апел упућујеш, имаш поверења и да очекујеш његову помоћ. Ми у њих поверења немамо и не очекујемо од њих никакву помоћ. За њих, уместо апела, имамо поруку, а то је да је Божија правда јача од људског безакоња и лажи. Нека барем поразмисле о томе!

ТОМАЗО ДИ ФРАНЧЕСКО

Дечанска 'демократска' револуција

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Доносимо у прилогу анализу безакоња и непочинстава која је починио викарни Епископ Теодосије Шибалић и побуњени монаси манастира Високи Дечани. Из овог кратког прегледа види се дубина њиховог безакоња и санкције које за то следују.

Карактер деловања викарног Епископа Теодосија и побуњене братије из Дечана у потпуности је немонашки, или, прецизније речено, анти-монашки и анти-црквени. Таквим својим деловањем они устају против основних принципа и постулата хришћанске Цркве, и уносе механизме световног, безаконог, деловања у Цркву.

ДЕЧАНСКА
„ДЕМОКРАТСКА“
РЕВОЛУЦИЈА

Најновији догађаји везани за побуну братства манастира Високи Дечани откривају нам неколико поражавајућих чињеница. Не презајући ни од надлежног епископа, ни од завета које су дали и пред Богом и пред својим епископом, ни од каљања угледа епархије и Српске Православне Цркве уопште, ни од поста који је у току (очигледно да је пост постао минорна ствар за монахе), монаси манастира Дечани су на најгрубљи начин прекршили низ правила и канона који регулишу како понашање свештенства, тако и понашање монаштва.

Прво су прекршили завет послушности надлежном епископу, а овај преступ санкционише 8. канон IV васељенског сабора. Санкција за овај преступ је одлучење тј. изопштење из Цркве за монахе и лаике, а за клирике свргнуће. По 2. канону Софијског сабора, суштина монаштва је послушност и учеништво што подразумева безусловну послушност старијим монасима, а да не говоримо о епископу.

Поред овог, дечански монаси су направили и преступ против црквеног поретка по члану 47 Правила и прописа СПЦ (свако отказивање послушности својој јерархијској власти и свака буна и завера...).

Дечански монаси су својом побуном и анархијом покушали да наметну некакав “демократски” начин одлучивања (петиције, консензус...) који је апсолутно стран Цркви и противан устројству Цркве. Овим поступком су довели у питање одлуке надлежног епископа као и спречили спровођење истих. Тако су починили преступ претресања и критиковања закона и наредби надлежних власти и њихових поступака. Овај преступ санкционише 4. канон IV васељенског сабора, 55. правило светих Апостола, 13. правило Прво-другог цариградског помесног сабора, 17, 19, и 45. члан Правила и прописа СПЦ. Иначе, санкција за монахе и лаике је одлучење од Цркве, а за клирике свргнуће (рашчињење и лишавање сваког свештеничког достојанства).

Својим смишљеним одвајањем надлежног епископа Артемија од његове пратње, избацивањем исте из круга манастира и покушајем да епископа без пратње уведу у просторије, дечански монаси су показали планско завереничко деловање. Преступ завере санкционише 18. канон IV васељенског сабора, 34. канон VI васељенског сабора као и члан 47 Правила и прописа СПЦ. У сва три случаја казна за клирике и монахе је свргнуће односно одлучење.

Физичким насртајем на клирика о. Симеона, дечански монаси су прекршили 9. правило Прво-другог цариградског сабора. Својим понашањем, монаси манастира Дечани су извршили низ преступа против владања које доликује свештеничком чину и положају као и низ преступа против хришћанског морала и црквене дисциплине. Обе групе преступа канонски су санкционисане.

Осим ових несумњивих канонских преступа и прекршаја, избацивањем делегације надлежног епископа дечански монаси су показали да имовину манастира Дечани сматрају лично својом чиме су извршили преступ узурпирања црквене имовине. Имовина манастира Дечани је пре свега имовина епархије Рашко-призренске и имовина СПЦ коју монаси користе али је не могу самовољно узурпирати.

Ако знамо да се “викарни епископ налази у потпуној зависности од епархијског епископа”[1] онда је викарни епископ Липљански Теодосије својим одлукама и понашањем такође извршио преступе кршећи каноне Цркве. Прво је свакако кршење канона везаних за послушност надлежном архијереју о чему смо већ говорили, а што је санкционисано за клирике свргнућем.

Својим понашањем викарни епископ Теодосије је узурпирао и самовољно отео део епархије Рашко-призренске чиме је учинио преступ против црквеног поретка: самовољно и насилно отимање туђе епархије или парохије. Овај преступ је санкционисан 18. правилом Анкирског сабора, 16. правилом Антиохијског сабора као и 18. чланом Правила и прописа СПЦ. Санкција за овај преступ је свргнуће епископа.

Следећи из групе преступа против црквеног поретка је злоупотреба и прецењивање свог јерархијског положаја. Овај преступ санкционисан је 10. правилом Антиохијског сабора, а санкција је свргавање и лишавање части хорепископа (аналогно викарном епископу). Сви преступи наведени за монаштво односе се и на викарног епископа Теодосија.

Поред наведеног, страшна је чињеница да је један православни монах “непожељан” у манастиру Дечани, а да су шиптарски сепаратисти и мафијаши примани као званична делегација неке званичне институције.

Због тежине и броја учињених преступа од стране дела монаштва манастира Дечани и викарног епископа Теодосија, епископ Рашко-призренски Артемије је поступио у складу са правима и овлашћењима надлежног архијереја и ничим није нарушио канонски поредак Цркве. Карактерисање одлуке владике Артемија од стране Синода СПЦ као “непромишљене” је крајње забрињавајуће. Синод ни једном речју није показао интересовање за најгрубља кршења црквеног поретка која као санкцију повлаче вишеструка рашчињења и одлучења од Цркве.

Иако надлежни епископ има право да самостално смењује и поставља игумане и презвитере у епархији, изгледа да то у случају владике Артемија није тако па он мора да подноси рачуне о томе како уређује своју епархију.

Занимљива је та брижност коју део епископата и Синод показују за викарног епископа Теодосија. У нашој Цркви има неколико викарних епископа. Можете ли замислити неког од њих да се одметнуо од надлежног архијереја и да за то не сноси никакве санкције? Рецимо, замислите владику Атанасија (Ракиту) да је отцепио део Патријаршије, одбио послушност Његовој Светости Патријарху и на крају, уместо оштре санкције, да га неко зове на разговор (извињавам се владики Атанасију због овог поређења, али је било неопходно да што пластичније дочарам ситуацију). Непојмљиво, зар не?

Као што је за светску а и нашу политичку “елиту” отети део Србије, Косово и Метохија, “јединствен случај” (бандитски термин), изгледа да је тако и са епархијом Рашко-призренском. Изгледа да се и она посматра у нашој Цркви као “јединствен случај” те зато свако у њој може да спроводи своје замисли мимо знања и одобрења надлежног архијереја. Сетимо се само посета “министара” необољшевичке власти манастиру Дечани без знања надлежног архијереја и игнорисања његовог епископског достојанства.

Зашто је то тако? Одговор је веома прост: владика Артемије је једини човек који директно стоји на путу коначне отимачине наше територије и стварања мафијашко-бандитске творевине велике Албаније. Наша војска (ако постоји уопште) је пацифистичка, организује изложбе дечијих цртежа и користи топовске и тенковске цеви као вазне за цвеће док је део територије окупиран, док нашу децу на Косову и Метохији убијају, држе у гетоима, спречавају пролазак неопходном медицинском материјалу итд. Дакле, од војске ништа. “Наши” политичари... хм, сама реченица је трагикомична. Те две препреке је шиптарско-амерички картел лако елиминисао (с тим да “наши” политичари нису били препрека већ одани сарадници).

Остала је наша Црква, тачније, епископ Рашко-призренски Артемије као једина препрека на путу отимачине Косова и Метохије. Владика је поднео тужбу против земаља НАТО које су учествовале у бомбардовању Србије, наложено му је да тужбу повуче. Владика је одбио Меморандум о обнављању светиња јер би тиме непосредно била призната шиптарско-америчка бандитска творевина на територији Србије, Меморандум је под притиском наметнут и уз помоћ викарног епископа Теодосија почело је његово спровођење у дело. Очигледно да су “прогресивне и демократске снаге” унутар Цркве веома јаке и брижно спроводе примљене директиве у дело.

Јадни су покушаји да се дискредитује личност владике Артемија, али усаглашеност тих покушаја јасно говори о организованој акцији координисаној из једног центра. У медијима је као по команди почело блаћење владике Артемија док је викарни епископ Теодосије приказан као жртва “радикалног и фундаменталистичког, самовољног и бахатог” Артемија. Подлост иде дотле да владику Артемија прозивају за поседовање две куће. Очигледно никога не интересује то што су те куће епархији Рашко-призренској поклонили верници (о томе постоји документација па би било добро да жбирови из “јавних сервиса” и то дају на увид јавности), али је свакако битно како та вест звучи јер оставља утисак да је те куће владика купио. А одакле му новац? Мислим да је боље за све оне који покушавају да облате владику Артемија да се ово питање њима никада не постави јер би свашта могло да изађе на видело.

Све у свему, владика мора по директиви Пентагона бити уклоњен па су зато сва средства дозвољена. Најлакше је по оном опробаном рецепту: нека се побију међусобно, а за наше интересе.

Прес одељење Епархије рашко-призренскe

следећа