24. avgust, 2008.

Побуна у манастиру Високи Дечани

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Поводом побуне која је избила у манастиру Високи Дечани против надлежног Епископа рашко-призренског др Артемија, доносимо Званичну Белешку, састављену од стране Епископа Артемија, о тим догађајима и њиховим узроцима, како би се, између осталог, допринело истинитом информисању јавности.

ЗВАНИЧНА БЕЛЕШКА

Август 2008. године
Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег Викара са титулом: Епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних Епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).

Нажалост и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијем помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника, који је то непосредно после хиротоније, и показао (случај манастира Гориоча, питање покретања Тужбе против четири европске државе - на Видовдан 2004. године, и даље, опонирање свих мојих подухвата у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња. Позната чувена спрега са Грибоским из Вашингтона, тајно дописивање са њим и минирање наших напора. Нарочито од 15. децембра, када је отворено кренула борба и притисак за повлачење већ поднете Тужбе у Стразбуру. Та борба је детаљно описана у тадашњим актима, саопштењима и тд. Онда долази фамозни Меморандум, и позиција коју Теодосије задобија од стране неких Епископа, чланова Светог архијерејског синода и сабора, пре свега од Митр. Амфилохија и бившег ЗХ Атанасија. Захваљујући тој подршци, Владика Теодосије се отпадио, братију дечанску - није успео све - индоктринирао против Нас. Сејао је сплетке по другим манастирима наше Епархије, међу свештенством, па и међу народом. Користио је сваку прилику да покаже посебну „бригу“ за угрожене, за децу, за повратнике... Онако авесаломски. Дајући утисак и дојам да Владика Артемије не брине о народу, о цркви... Нарочито је устао против мојих сарадника. Посебно против о. Симеона. Из зависти. Тај свој анимозитет успео је да пренесе на још неке манастире, па и на неке Епископе, са којима је изузетно близак - Амфилохије, Атанасије, Григорије, Јоаникије...).

Такав опак рад траје већ четири године. Трпели смо и подносили схватајући нашу тешку ситуацију на Косову и Метохији. Заједно смо се виђали, служили, давали утисак да је све у најбољем реду. А није било. Даље се тако није могло. Двовлашће у Епархији рашко-призренској (противно св. Канонима) морало се прекинути. Црквено-канонски поредак повратити и утврдити.

Уследиле су наше (дубоко промишљене) одлуке. И онда је дошло до отворене побуне у Дечанима. То је, укратко, било овако:

21. август 2008. године, сагласно Уставу СПЦ Чл. 211. послао сам изасланство од три члана; Протосинђел Симеон (Виловски), г-н Миливој Марковић, благајник ЕУО и јеромонах Пимен (Дејановић), да однесу и уруче наше написане одлуке. Изасланство је онемогућено од стране Еп. Теодосија да изврши наш благослов. Дочекани су непријатељски уз увреде и понижења. Ни Наш телефонски разговор са Теодосијем није уродио плодом. Делегација се вратила необављена посла. Боље речено, изјурена из манастира.

22. август 2008. године. У 7,00 часова кренули смо са пратњом. Ја и о. Симеон у џипу УН полиције, и наша кола (субару) која је возио о. Варнава, а у њима су били г-н М. Марковић и о. Пимен. У Дечане смо стигли у 8,30. Братија на челу са Владиком Теодосијем нас сачека. Изашао сам из кола, поздравио се са Владиком Теодосијем. Братија прилази за благослов. И нешто цивила. Полазимо, по обичају, у цркву. Они збијени око мене, и одмах почињу да певају: „Достојно...“. (раније су почињали тек по уласку у цркву). (То је изрежирано да ја не бих видео и чуо шта се догађа са о. Симеоном). После целивања моштију светог Краља и светог Престола, обраћам се братији да сви идемо у трпезарију. Теодосије предлаже у салон (бивша трпезарија). Саглашавам се.

По изласку из цркве, примећујем да нема моје делегације, која је са нама допутовала. Питам: Шта је са њима? После краћег исчуђавања „за кога питам“, кажу (Језекиљ), да су они иза капије. Настаје мучна ситуација. Одбијам да идем у салон без мојих сарадника. И настаје прави вербални рат: убеђивање, натезање, вређање (шта ми нису поменули). „Они неће у овај манастир док смо ми овде“. То траје пола сата. Побуна отворена. Непослушност демонстрирана на најгрубљи начин. Они су непопустљиви. Најзад им уручујем коверте са одлукама. Бесно их отварају и наглас читају: Сава, па Теодосије. И одбијају да се повинују.

Улазим у кола у 9,15. Крећемо назад. И онда сазнајем:

1. Наша кола (са двојицом делегата) спречена су од два (постављена) цивила да уђу у порту манастира.

2. О. Симеон, чим је изашао из џипа, био је нападнут од двојице монаха (Језекиљ и Данило), а онда им се придружио још један (Исаија). Физички злостављан (задобио прелом кости у десном стопалу, и сада је у гипсу), извучен из порте и бачен (као врећа) пред капију, уз гневне речи: „Е нећеш ти у Дечане“ (Данило). Задобио је више телесних повреда, што је по повратку у Грачаницу, на прегледу у болници „Симонида“ доктор Перић и утврдио.

ЗАКЉУЧАК.

Догађаји ова два дана најбоље показују оправданост Наше одлуке да сменимо управу манастира Дечана. Та Управа, по командној одговорности, сноси сву кривицу за ове немиле догађаје. Они су својим начином руковођења манастиром од мирних и скромних монаха, за четири године одметништва, начинили бунтовнике и разбојнике, који дрско отказују послушност своме Епископу и духовнику и који су спремни да слепо изврше и најбруталније насиље. Због тога 27-мо Апостослско правило директно погађа не само извршиоце насиља над о. Симеоном, него, пре свега, Епископа Теодосија, као игумана, и његовог заменика протосинђела Саву Јањића, који су све ово организовали и стратешки осмислили. А 27-мо Ап. Пр. гласи:

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, или ђакон, који бије вијерне када сагријеше, или невјерне када злобе, и кроз то хоће да застраши; јер нас томе није никако Господ научио, на против, кад су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали, није повраћао псовком, кад је трпио, није пријетио“ (I Петр. 2, 22).

Никодим Милаш, Прав. , књ. I, стр. 84.

(Види тумачење тог Правила од стране св. Никодима Светогорца, Пидалион, Атина 1976, стр. 26-27. Упореди и 9-о Правило 9-ог Помесног или Прво-другог Сабора Цариградског из 861. године, са тумачењем Н. Милаша, Књ. II, стр. 283-284.).

22. август 2008.

Епископ АРТЕМИЈЕ

---

 

22.08.2008.

Коме служи Синод?
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Епархија рашко-призренска као одговор на текст објављен на сајту Синода 15. августа 2008. године'' О обнови порушених светиња на Косову и Метохији 17. марта 2004. године'', понудила је своју реакцију да буде објављена на истом сајту, надајући се да ће то, у складу са новинарском етиком и позитивним прописима о медијима, бити испоштовано.

С обзиром да се Информативна служба СПЦ оглушила о наведени захтев, Епархија рашко-призренска објављује поменути текст под називом '' Коме служи Синод?'', на својој интернет презентацији.

Коме служи Синод?

Зашто свети Синод ствара лажну слику у јавности о успешности обнове?
Спрега светог Синода и манастира Дечани на истом послу.
Братство и јединство из Дечана – стара идеологија у новом руху!

Са неочекиваном одлучношћу свети Архијерејски Синод исказао је поново спремност да уложи све своје моћи и заложи сав свој ауторитет у правцу промовисања Меморандума – у циљу, заправо, стварања лажне слике о успешности и намени Меморандума тј. обнове порушених храмова на Косову и Метохији, која се према њему врши.

Ради се заправо о тексту објављеном на сајту Синода 15. августа 2008, (чиме ли изазваном?) са доста пратећег материјала у прилогу. И мада текст у свом уводном делу наводи да ће изнети само „непобитне чињенице“, оне су остале „непобитне“ само у жељама његових аутора. Остаје нејасно због чега поједини српски Архијереји, користећи сајт Синода као средство, имају потребу да се правдају због спровођења Меморандума (ако су већ уверени у исправност својих поступака), не износећи притом ниједан валидан аргумент.

Тако је почев од изјаве да је викарни Епископ Теодосије Шибалић „савесно обављао“ своју улогу у овом процесу изузимања српског наслеђа из домена надлежности српских институција, преко гротескне (и безочне) тврдње да су у том процесу „идентитет објеката и имовинска права СПЦ у потпуности заштићени“, до става да је наставком спровођења Меморандума и након проглашења независности, и то у сарадњи са шиптарским лажним и безаконим институцијама, „у потпуности заштићена Резолуција СБ УН 1244“, да би на крају било зачињено закључком да се овако обновљене порушене цркве „освештају“, и позивом Преосвећеном Епископу Артемију да „охрабри српски православни народ“ својим повратком у „обновљену“ епископску резиденцију у Призрену.

Ниједна од претходно наведених чињеница публикованих од стране Синода није, нажалост, непобитна, него је побијена већ много пута!

Зашто је Синод на себе поново преузео улогу промовисања и легализовања безаконих шиптарских институција (истрајавањем на спровођењу Меморандума и одбацивањем свих досадашњих упозорења о карактеру онога што се дешава на терену Епархије рашко-призренске), као што је нешто слично учинио и 2005, када је подршком потписивању Меморандума легализовао шиптарске институције самоуправе, до тада непризнате од стране српске државе и српске Цркве, на чијем челу су се налазили и још увек се налазе осведочени ратни злочинци и реализатори геноцида над српским народом на Косову и Метохији?

Није тешко увидети ко стоји у позадини као организатор оваквог деловања светог Синода – то је манастир Високи Дечани, односно викарни Епископ Теодосије Шибалић и дечански монах Сава Јањић, као главни извршиоци спровођења обнове путем Меморандума, и главни оперативци у домену промовисања Меморандума, ради стварања лажне слике о успешности ове обнове.

Као што није тешко увидети да је Митрополит Амфилохије главни извршилац у домену фаворизовања и наметања Меморандума, у оквирима деловања светог Синода СПЦ.

Овај механизам је, нажалост, до сада већ много пута и на разне начине потврђен.

Епархија је до сада више пута упозоравала да су информације и извештаји који долазе из Дечана о успешности и напретку обнове улепшавани, нетачни, те да стварају лажну слику о успешности обнове. Ова упозорења упућивана су у више наврата, званичним путем, и светом Синоду.

Стога је јасно да су овим нетачним извештајима обмањивани како Синод, тако и јавност. Свети Синод, међутим, јесте обмањиван по овом питању, али није и обманут. Јер су до светог Синода више пута, од стране разних лица и институција, стизала јасна и алармантна упозорења, не само о неприхватљивим пропустима у процесу обнове, него и о погубним политичким последицама, које овакав начин спровођења обнове доноси интересима српског народа и српске баштине.

Свети Синод је, дакле, био у поседу свих релевантних информација везаних за процес спровођења Меморандума. Али, ипак, увек је бирао да промовише и фаворизује лажну слику пласирану из Дечана, а свесно је занемаривао поруке које су указивале на рапидно урушавање корпуса српске баштине на Косову и Метохији и угрожавање српских интереса.

При свему томе, свети Синод је у протеклих неколико година (односно неколицина Архијереја СПЦ под окриљем Синода) својим ауторитетом и својим заузимањем код државних власти, битно утицао на опредељивање државних институција по овом питању.

Још су у свежем сећању самоуверене и (не)уверљиве тврдње Митрополита Амфилохија из 2005. године:

«По Меморандуму само оно предузеће које има искуства градње и обнове православних храмова може конкурисати. Оно предузеће које да најповољније услове, а већ има искуства у обављању оваквих радова добиће посао. То може бити предузеће из Грчке, Италије, Србије..., али на Косову и Mетохији нема таквих предузећа. Значи, иза тврдњи да су Синод и Патријарх потписивањем Меморандума посао обнове светиња поверили онима који су их уништили, стоје или необавештени или злонамерни».

Ове тврдње Митрополита Амфилохија стварност је немилосрдно демантовала. Али...?

Јасно је, нажалост, да се Митрополит Амфилохије још 2005. упустио у свесно обмањивање јавности по овом питању. Потпуно исту улогу вршио је и помоћни Епископ Теодосије Шибалић још 2005, када је уочи првог круга тендера изјављивао да шиптарске фирме неће обнављати порушене светиње. Када су на првом кругу тендера, ипак, изабране углавном шиптарске фирме (по одлуци, наравно, Еп. Теодосија Шибалића и благослову Синода), Епископ Теодосије није жалио труда да све увери како се то неће поновити у другом кругу. Након што се исто поновило и у другом кругу тендера (опет по одлуци онога ко је пружао лажна уверавања да се то неће догодити), та тема је скинута са дневног реда.

Слично је и са следећом изјавом Митрополита Амфилохија, такође из 2005. године:

„Меморандум ... није нешто што се изненада појавило. То је акт који је дуго припреман. На њему су радили наши стручњаци и представници међународне заједнице. Свети Архијерејски Синод се са текстом Меморандума сагласио после дугог усаглашавања, на три узастопне седнице..., на две је присуствовао и Владика Артемије“.

Нити се, међутим, свети Синод сагласио са текстом Меморандума „после дугог усаглашавања“, нити је о њему било уопште речи на седницама, нити је „дуго припреман“, нити су на њему радили „наши стручњаци“.

Због чега, питање је, Високопреосвећени Амфилохије није презао од оваквих потеза, који никако не приличе митрополитском достојанству?

Да ли су га на то „нагониле“ обавезе преузете чланством у Европској Експертској Групи, када се обавезао да ће „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ ради „учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције“?

Али, чланство у једној организацији као што је Европска Експертска Група још мање приличи достојанству Митрополита и Архијереја Цркве Божије!

Јер, сваки члан Европске Експертске Групе, између осталог, „има следеће обавезе:

1. да спроводи програмске активности Организације;

2. да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“.

Како тек схватити чињеницу да је упутство за потписивање Меморандума, Српској Православној Цркви стигло од америчке администрације из Вашингтона 2005. године, и да је Синод тада поступио по том упутству?

Као и да је након повлачења потписа са Меморандума 26. марта 2005. од стране Патријарха Павла, од делегације Српске Цркве из Вашингтона послата панична порука да им се сва врата због повлачења потписа затварају, те је Синод хитно, на пучистички начин, морао издејствовати оснажење потписа на Меморандуму, 27. марта?

И поред тога Митрополит Амфилохије није се либио да 29. марта у београдској дневној штампи изјави да „потписивање Меморандума нико није постављао као услов за сусрет делегације СПЦ са Бушом“!

Да ли је овакво деловање израз истинске унутрашње бриге за Косово и Метохију, или је то манифестација неких других тежњи? Може ли се на овакав начин сачувати Косово и Метохија? Сигурно не! Јер, добра може донети само оно што је учињено на добар начин. Овакви поступци, међутим, мотивисани су и служе другим интересима.

Јасно је да је Синод одиграо одлучујућу улогу у стварању лажне слике о успешности обнове, као и у прикривању свих ризика, пропуста, промашаја, погубних последица, али и у промовисању оних који су, са српске стране, најодговорнији за фијаско обнове и урушавање српских интереса.

Није, међутим, јасно пласирање из манастира Високи Дечани идеје „мултиетничности“ тј. идеје „братства и јединства“, као идеала обнове којем српски народ треба да тежи („само се у стручној сарадњи на мултиетничкој основи могу постићи најбољи резултати“). Зашто се ова стара (црвена) идеологија пласира у новом руху, овога пута са места црквених великодостојника, који имају ауторитет борбе за српске интересе и (причину) бранитеља српства?

Да ли зато да би се тиме потпомогла амнезија и аболирање шиптарских злочина над Србима почињених (а некажњених) не само од 1999. године, него и оних под режимом комунистичке тираније, током периода Другог светског рата...? Ту исту улогу имало је и наметање идеје братства и јединства након Другог светског рата, када је требало додатно казнити Србе, иако жртве масовних злочина усташа и муслимана у НДХ и Шиптара на Косову, а наградити злочинце добрима о којима никада нису ни сањали.

Зар се српске цркве могу најбоље обновити само „на мултиетничкој основи“, тј. сарадњом џелата и жртве? Зашто Срби данас не могу да подижу и обнављају своје храмове без исламског елемента? Зашто укључивати у обнову оне, који немају никакво знање ни искуство у предметном послу? Зашто препуштати сатрапима оно највредније што смо као народ кроз векове створили? Зашто...?

Треба ли одговоре на постављена питања очекивати из Високих Дечана? Свакако не!

Прес одељење
Епархије рашко-призренске

---

 

28. јул 2008.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

МЕМОРАНДУМ ЗА ОБНОВУ ЦРКАВА –
ПОТИРАЊЕ СРПСКОГ НАСЛЕЂА НА КиМ

Нова књига о обнови цркава путем Меморандума – „Неодржива обнова“.

Сви актери овог поразног процеса обнове, са српске стране, морају бити искључени из свих будућих процеса обнове.

 

У издању Епархије рашко-призренске и Министарства за Косово и Метохију Владе РС недавно је објављена књига „Неодржива обнова“, о томе како се, већ пуне три године, спроводи Меморандум за обнову српских светиња на Косову и Метохији.
Књига на стотинак страна садржи два Извештаја о резултатима обнове (уз компарацију са званичним Извештајeм КСО) - мр арх Гордане Марковић и проф др Милана Глишића са Архитектонског факултета у Београду, Саопштења за јавност издата непосредно након потписивања Меморандума 2005, текст обраћања Епископа Артемија амбасадорима СБ УН априла 2007, као и предговор проф др Слободана Самарџића (тада актуелног Министра за КиМ).
Комплетан садржај наведене књиге можете преузети овде (величина документа је 3,5MB). Књига је богато илустрована фотографијама, које упечатљиво сведоче о фијаску оваквог процеса обнове и пропасти Меморандума, потврђујући да је читав процес обнове праћен званичним Извештајима, који су нетачно и необјективно извештавали о урађеном, како би се у јавности створила лажна слика о успешности обнове. Творци ових Извештаја били су управо Комисија за спровођење обнове и, нажалост, манастир Високи Дечани, односно помоћни Епископ Теодосије Шибалић.
Ова лажна слика о успешној обнови, с једне стране, била је у функцији стварања и промовисања независног Косова, док је с друге стране, поразна реалност неуспешне обнове била у функцији затирања српског наслеђа и његовог преотимања од стране шиптарског елемента, као и даљег понижавања српског народа. Трагично и болно је сазнање да су актери овога процеса обнове били управо представници српског народа и, нажалост, великодостојници српске Цркве.

Потребно је меморандумски процес обнове српских светиња осветлити и са неких аспеката о којима је до сада мало, или нимало, било речи.
Епархија рашко-призренска чврсто стоји на становишту да је пре започињања процеса обнове порушених српских цркава и манастира било неопходно извршити процену штете. То је природан и логичан след догађаја – најпре проценити колико износи штета која је нанета рушењем и затирањем српске баштине, а тек затим приступити осталим корацима.
Епархија је у том циљу и започела процес процене штете још 2004. године, након погрома 17. марта, а добијени подаци требало је да буду коришћени, између осталог, и за судски процес који је Епархија, пред Међународним судом за људска права у Стразбуру, покренула против четири европске државе (Велике Британије, Француске, Немачке, Италије), због њихове одговорности за порушених 150 цркава.
Ова тужба Епархије рашко-призренске, која је била једна од највећих препрека реализацији идеје независног Косова, повучена је, нажалост, само неколико месеци након подношења, великим настојањем и ангажовањем, најпре, манастира Дечани (при чему је тај ангажман био у тесној координацији са одређеним круговима из САД), а затим и неописивим притиском и инсистирањем од стране неколицине Архијереја (пре свега Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија Јевтића), опет по упутствима која су, преко међународних представника, долазила са Запада.
Одмах након издејствованог, присилног, повлачења тужбе (јануар 2005), која је имала за циљ остваривање својих права и санкционисање одговорних за почињене злочине над Србима и српском баштином, исти, већ поменути, актери приступили су реализацији новог процеса (и овога пута по упутствима и диктату који је долазио са Запада, из Америке и земаља Европске Уније) – примени Меморандума за обнову порушених цркава (март 2005).
Једна од најтежих, по српске интересе, последица примене Меморандума јесте управо санација порушеног без претходно извршене процене штете. На овај начин, након повлачења тужбе, поменути актери покренули су процес „обнове“, којим ће бити уклоњени трагови злочина, без постављања питања одговорности злочинаца (Шиптара и неколицине западних земаља) за учињено, чиме су починиоци и одговорни за учињене злочине суштински аболирани, а истовремено су, добро смишљеном и организованом пропагандом, исти актери говорили само о непостојећим успесима „обнове“, доводећи тако јавност у заблуду да се на том плану добро напредује, замећући, притом, чињенице које сведоче о правом карактеру обнове и постигнутим резултатима на терену!
И уместо да покрену питање одговорности за почињене злочине, ови актери покренули су „обнову“ путем Меморандума, која је додатно довела до прекривања стања у коме су светиње биле након страдања, онемогућавајући, на тај начин, исправну и прецизну процену начињене штете, стварајући, притом, амнезију код генерација српског народа, и утисак као да се није ништа десило, те да ће се са „комшијама Албанцима“ и убудуће живети „лепо као пре“, подржавајући на тај начин тенденцију да се злочинцима омогући да се слободно и неометано крећу, и вероватно, касније наставе посао који су већ започели.
Ни од стране институција државе Србије, међутим, у протеклом вишегодишњем периоду, није дошло до иницијативе да се покрене процес процене штете. То би, управо, био један од видљивих показатеља да држава Србија српско наслеђе на Косову и Метохији сматра својим, да брине о њему са пажњом доброг домаћина, те да ће учинити све да га заштити од даљег уништавања и омогући његово васпостављање у стање, да би опет могло служити интересима и потребама будућих генерација српског народа.
Епархија рашко-призренска и на овај начин упућује апел новоформираним властима Србије, да се прикључе иницијативи Епархије и суштински помогну процес процене штете који је Епархија поново започела.

Један од најспорнијих елемената меморандумске „обнове“, у извођачком смислу, јесте статичка стабилност објеката који су обнављани. Поред свих осталих извођачких пропуста који су чињени у процесу „обнове“, ови пропусти могу имати најозбиљније, чак и трагичне последице. И то је присутно на не малом броју објеката. Навешћемо овде само неколико примера, ослањајући се управо на наводе из књиге „Неодржива обнова“.
Тако за цркву светог Ђорђа у Призрену (која је, иначе, понос Комисије за спровођење обнове) у књизи дословно пише: „Конструкција крова је изведена ван сваке конструктивне логике, и ослања се само на, пожаром оштећене, фасадне зидове, што угрожава стабилност објекта“, као и „Зашто је за више тона повећана пројектована количина челика и сиге у крову?“, да би уследио закључак „оптерећење крова је око 600 тона, део се преноси на обимне зидове који су били изложени високим температурама, чија носивост није испитивана“.
Ко ће смети, имајући наведене податке на уму, да уђе у ову цркву као корисник? И ко ће сносити одговорност за евентуално поновно рушење цркве, зато што је на оштећену и ослабелу конструкцију обновом нането оптерећење, овога пута много веће него што је било пре рушења, и веће него што је пројекат предвидео? Да ли ће одговорни бити само (нестручни и злонамерни) шиптарски извођачи, или и они српски представници, који су им допустили да се на овако груб начин поигравају са нашим наслеђем?
Скоро истоветна ситуација је и у манастиру Девичу, где се „реконструкција Централног конака врши без икакве конструктивне, технолошке и рестаураторске логике. На неојачаним зидовима сутерена и приземља гради се још један спрат, а и то се ради без икаквих сеизмичких укрућења“. Приложене фотографије у књизи, уз изнете анализе, најбоље сведоче неодрживост и политички карактер спровођене „обнове“.
Црква светог Илије са Парохијским домом, Салом за народ и гробљем представља „еклатантан пример како не треба радити заштиту и реконструкцију... та реконструкција је урађена тако лоше, да потпуно компромитује грађевинску струку“.
На крају наводимо и пример „обнове“ епископског двора у Призрену, где „конструктивни елементи армирано бетонске таванице уопште нису санирани после пожара, који је, услед велике количине угља у сутерену, трајао петнаестак дана“; ови конструктивни елементи „више личе на изгорелу дрвену грађу него на бетон који је био изложен пожару“. Не учвршћујући ове „конструктивне елементе“, чија је носивост рапидно ослабљена (те због тога потребују замену новим конструкцијама), шиптарски извођач је на њима извео санацију, стварајући тако илузију обнове. О безбедности оних који би требало да станују у том објекту, и о одговорности српских чинилаца, који су са одушевљењем поздравили „обнову“ епископског двора (богато, свакако, наградивши овај „рад“ Шиптара), треба ли ишта и говорити?
 
На овај начин створена је гротескна ситуација – Шиптари су порушили и запалили српске светиње; за злочине које су Шиптари починили, нису кажњени ни организатори, ни извршиоци, ни помагачи; неколицина „моћника у крилу СПЦ“ спречавају покретање судског процеса против одговорних за злочине и њихово адекватно санкционисање; Шиптари обнављају порушене светиње (врло је могуће да међу њима има и оних који су их рушили), те новац одвојен за обнову онога што су порушили иде њима; радови су (због нестручности или због намера) веома лоше изведени, са могућношћу и трагичног развоја, те ће, у не тако далекој будућности, бити потребно ново улагање за поновну обнову; Шиптарима се овако организованим процесом „обнове“ отвара могућност да стичу искуство и референце за обнову српске православне баштине (што до сада нису имали), те да окончају процес преузимања надлежности над бригом о православној баштини и у потпуности истисну институције државе Србије и СПЦ; такође им се отвара могућност да, с обзиром да су дали новац за подизање/обнову, и рад и знање, још безобзирније својатају српско духовно наслеђе, називајући га „албанским“ а не српским;.......
 
Уза све то, одређени кругови у СПЦ (они исти који форсирају и спровођење Меморандума, без обзира на све штете које због тога трпи српски народ) настоје да се приступи освећењу „обновљених“ објеката и чак, да се изврши пријем епископског двора у Призрену, и поред небивалог гажења Уставних принципа и вековних прописа канона Православне Цркве, као и поред свих пропуста и недостатака грађевинске природе и неприхватљивих ризика стратешке природе, које носи овај чин.

Епархија рашко-призренска чврсто стоји на становишту да је модел обнове српских светиња према Меморандуму – неприхватљив, да се због његове погубности и штете коју је до сада нанео – мора одмах зауставити (а представник СПЦ у Комисији за обнову, помоћни Епископ Теодосије Шибалић, као и представник министарства културе, г-ђа Вера Лончарски, одмах разрешити дужности и повући из Комисије), да треба установити и усвојити модел одрживе и успешне обнове, који већ примењује Епархија (на принципима који ће омогућити истинску бригу, очување и обнову српске културне баштине на Косову и Метохији), те да данашњи актери, подржаваоци и промотери „обнове“ према Меморандуму (због одговорности коју носе за фаворизовање оваквог начина обнове, и заташкавања неприхватљивих пропуста и ризика) морају бити разрешени учешћа у обнови, и искључени из свих будућих процеса обнове српских светиња на Косову и Метохији.


Прес одељење
Епархије рашко-призренске

---

 

21. јул 2008. 11:13

Затирање цркве у Ђаковици и промоција независног Косова

 

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

 

Претходних неколико дана на званичном сајту Синода СПЦ појавила су се два текста инспирисана најновијим актима Шиптара, учињеним у циљу даљег затирања српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији.
Духовни и културни геноцид над српским народом и српском баштином, који Шиптари интензивно спроводе од 1999. године, добио је замах претходних дана поновним насртајем на остатке цркве Свете Тројице у Ђаковици. Након минирања храма 1999 и разношења остатака цркве марта 2004, крајем децембра 2005. на том месту је постављен споменик УЧК, да би у јесен прошле 2007. године уследило додатно рашчишћавање грађевинским машинама, а пре неколико дана учињен је покушај уклањања свих трагова постојања овога храма – према сазнањима Епархије грађевинске машине уклониле су темеље и почеле затрпавање земљом (о чему је Епархија одмах обавестила и помоћног Епископа Теодосија Шибалића, упутивши га да испита случај), у циљу изградње парка на том месту.
Текстови објављени на сајту СПЦ, написани управо од помоћног Епископа Теодосија Шибалића и монаха Саве Јањића из Дечана, изазивају ужас и запрепашћење порукама које носе, а које се на перфидан и вешт начин, у форми бриге за уништену српску баштину, пласирају српском народу.
Додатно брине чињеница што се ови текстови пласирају и промовишу преко званичног сајта Синода СПЦ! Зар ће свети Синод СПЦ поново бити промотер и покретач промовисања и признања безаконих и анти-српских, овај пут и лажних, шиптарских институција, водећи нас тако директно у признавање независног Косова? Као што је то, не тако давно, био случај већ почетком 2005, када је потписан Меморандум о обнови цркава са министром шиптарских Привремених институција самоуправе, управо оних институција, које ни српска држава ни српска Црква нису признале за легитимне и постојеће када су настале (с обзиром да су и Црква и Држава позвале Србе да не учествују на изборима на Косову и Метохији у октобру 2004. и да бојкотују институције које буду установљене на основу тих избора; што су Срби једнодушно прихватили, те је само 0,3% Срба изашло на те изборе). Али, само неколико месеци након јавно прокламованог непризнавања избора и на основу њих створених институција, поједини великодостојници СПЦ су погазили ову реч и први признали те шиптарске институције, подржавши потписивање Меморандума о обнови порушених цркава са Астрит Харачијом (против кога је, иначе, прошле године, чак и Међународни трибунал за ратне злочине у Хагу подигао оптужницу), начинивши тако схизофрену ситуацију и располутивши српски народ.
Упоредо са представљањем два претходно поменута текста јавности, упућено је и посебно писмо Епархији у форми извештаја, потписано од стране помоћног Епископа Теодосија Шибалића, које се по свом садржају и порукама које носи, ни у чему не разликује од поменута два текста са сајта Синода СПЦ.
Запањује спремност два аутора поменутих текстова да прихвате, признају и дају легитимност противправним и незаконитим шиптарским институцијама, насталим након покушаја насилног одвајања дела територије државе Србије безаконим проглашењем независности Косова и Метохије 17. фебруара 2008.
У својим текстовима на свега неколико страна помоћни Епископ Теодосије Шибалић и С. Јањић, говорећи о функционисању безаконе творевине назване независно Косово, на више места користе изразе „нове косовске институције“, „локалне косовске институције“, „нова косовска власт“, „косовски званичници“, „званичне институције самопроглашене државе Косово“, не либећи се (пом. Еп. Теодосије Шибалић) да говори и о „званичном ставу новопроглашене Владе Косова“, изражавајући сумњу у „декларативну спремност Владе да подржи наставак обнове порушених српских светиња“ и изјављујући (да ли тиме и правдајући потврђеног ратног злочинца Хашима Тачија) да „Влада Косова нема контролу над својим општинским институцијама“!
До проглашења независности 17. фебруара шиптарске институције су имале званичан назив – Привремене институције самоуправе (не садржавајући у називу ни одредницу народности, а камоли територије), да би им сада Теодосије Шибалић и С. Јањић дали назив – „косовске институције“! Дајући им назив који има територијални карактер, они директно упућују на Косово одвојено од Србије, на посебну државу. При томе, назив „нове институције“ скоро неосетно сугерише њихову легитимност и валидност, док се у самим текстовима двојице аутора не може наћи ни једна реч нити израз који упућује да су оне непризнате, безаконе, противправне, непостојеће, анти-српске, лажне...
Тешко је побројати каквим све начинима и стилским фигурама аутори сугеришу и упућују на легитимност шиптарских безаконих институција, с обзиром да се на свега неколико страница то чини чак 40-ак пута, али је немогуће не поменути и следеће случајеве.
Тако С. Јањић смело изјављује да „општина Ђаковица има пуно и легитимно право да оспорава власништво СПЦ“, напомињући да „за то постоје судови и правни процес, где се другој страни омогућава да заштити своја права“!
Одакле „општини Ђаковица пуно и легитимно право да оспорава власништво СПЦ“? Ко јој је, осим С. Јањића и Теодосија Шибалића дао то право? Та чињеница је, нажалост, добро позната. И тврдити, при томе, да је на судовима независног Косова - СПЦ „омогућено да заштити своја права“!? Какав је циљ оваквих тврдњи? Изгледа, наркотизовање самосвести српског народа и постепено навикавање на „нову реалност“ независног Косова.
Док Теодосије Шибалић, говорећи са поштовањем о „председнику општине Ђаковица“, о његовом писму, обећањима, не пропушта прилику да га унапреди и промовише у „градоначелника“!
У духу свега претходно реченог, лако се може схватити негодовање које оба аутора више пута изражавају, јер је „председник општине Ђаковица“ започео извођење радова „без сагласности власника“, „без дозволе власника“, „без икаквих консултација са власником земље“, „без консултације са Црквом“, као и да је након њихове интервенције „председник општине нагласио да општина неће предузимати даље активности без координације са КСО и  СПЦ“. Аутори би, дакле, пошто дају легитимност општини Ђаковица, равноправно са њом разговарали о активностима које би биле планиране.
Не мање изненађује и вокабулар који се користи да би се описале најновије активности у циљу систематског затирања свега српског на Косову и Метохији.
Тако се више пута понављају изрази „неовлашћени радови“, „незаконити радови“, „неауторизовани радови“, „илегални рад“, „самовоља локалних моћника“, „правно насиље“, „институционална репресија“, „узурпација црквене земље“, „кршење имовинских права“ и, наравно, „кршење Меморандума“.
О каквом „правном насиљу“ ту може бити речи, или о каквој „институционалној репресији“, а да се при томе не помене и не затражи привођење правди злочинаца који су од 1999. године чинили злочине над црквом Свете Тројице, с обзиром да они нису непознати, и да су, шта више, злочини били организовани и подстицани од стране тадашњих локалних власти Привремених институција самоуправе? Ако се већ данашња општина Ђаковица признаје легитимном и, притом, заступа „заштита својих права“ на шиптарским судовима, зашто се не захтева, најпре, задовољење правде за толике злочине почињене у Ђаковици (а и широм Косова и Метохије) од 1999. до данас?

Веома је упечатљив напор који улажу оба аутора, да код српске јавности створе утисак како су темељи цркве „очувани“ и „само“ прекривени слојем земље. Чак је наведена и тврдња да се Теодосије Шибалић „могао уверити да су темељи храма покривени слојем од 1 метра земље“. Остаје питање, како се помоћни Епископ „могао уверити“ да су „темељи храма покривени“, када их није видео; при томе треба имати у виду да је Епархија претходно била обавештена да су темељи уклоњени пре насипања земље, и да је ту информацију предочила и Теодосију Шибалићу.
Да ли је он био „уверен“ само изјавом „председника општине Ђаковица“, који је „посебно нагласио да општинске власти нису дирале темеље храма“? Откуда такво поверење, јер исти тај „председник општине“ је такође „нагласио да општина неће предузимати даље активности без координације са КСО и СПЦ“, док су „већ наредног дана монаси манастира Високи Дечани посетили локацију у Ђаковици, где су могли да виде да су радови у пуном замаху“!
На крају свога текста помоћни Епископ Теодосије Шибалић нагласио је да је најновијим догађајем у Ђаковици угрожено даље спровођење Меморандума, указавши на одговорност „косовских власти, које су до сада давале свој допринос овом процесу“. Шта друго него неверицу могу да изазову овакве изјаве Теодосија Шибалића, када знамо карактер стварног „доприноса“ који су давале „косовске власти“ - исказиваном у покушају преименовања српске културне баштине  у „косовску“, „илирску“, „византијску“ и укидању придева „српски“; у издавању публикација које су српске задужбине из Немањићког периода приказивале као „албанске“; у улагању великих напора ради спречавања започињања обнове манастира Светих Архангела код Призрена и цркве Свете Тројице у Ђаковици (са чиме се, нажалост и Теодосије Шибалић, као члан Комисије за спровођење обнове, годинама саглашавао, и тиме омогућавао пролонгирање започињања обнове и даљу девастацију објеката и локалитета); у тенденцији да манастир Светих Архангела прогласе за археолошки локалитет, а монашко братство иселе; у нечињењу онога што је потребно да би се уништавање и пљачкање српских цркава прекинуло; у подстицању локалног шиптарског становништва на вршење насиља над светињама српског народа... Листа је предугачка и непрегледна.
У том светлу посебно забрињава изјава Теодосија Шибалића да „однедавно“ у раду Комисије за спровођење обнове „у име косовских институција“ учествује УНМИК; као и податак да је почетком јуна одржана прва седница Комисије за спровођење обнове у 2008, уз учешће, између осталих, шиптарског Министарства културе и УНМИК-а.
Намеће се питање, које са великом озбиљношћу потребује одговор, како је Теодосије Шибалић смео да, противно наредби надлежног Епископа рашко-призренског Артемија и одлуци Сабора СПЦ, настави учешће у Комисији за спровођење обнове, у којој „у име косовских институција“ учествује УНМИК, па чак и саме „косовске институције“?
Можда ће понеко бити и изненађен оваквим ставовима Теодосија Шибалића? Али, иоле упућенијим познаваоцима његових досадашњих ставова и рада, нису непознати иступи у сличном духу, од којих ћемо навести само неке.
Неке од флоскула коришћених пре 17. фебруара 2008 - „без обзира на статус“, „ја сам грађанин Косова“... - биле су често коришћене нарочито током посета Америци, у својству члана Синодске делегације:
„какав год статус био, тешки проблеми ће и даље постојати“
„питање независности Косова за просечног Србина на КиМ није толико питање националног поноса, него питање основне егзистенције – како остати и опстати у друштву у коме већ годинама нема суштинског напретка“
„ја сам дубоко свестан да је наша будућност као грађана Косова управо на КиМ, без обзира какав ће бити његов будући статус и какве ће боје бити застава“
„ове речи не говорим само као Србин, него као забринути грађанин КиМ“
посебно је застрашујућа изјава да је ОВК „организација која је одговорна за озбиљна кршења људских права не само Срба, него и Албанаца и других грађана КиМ“
„у преговорима о будућем статусу Косова и Метохије најважније је да реално сагледамо нашу ситуацију и да не захтевамо више од онога што реално можемо да добијемо“.
И у недавном писму Јоакиму Рикеру из јуна 2008, поводом одбијања општине Дечани да изврши одлуку Унмика о враћању земље манастиру Дечани, Теодосије Шибалић наводи да одлука општине Дечани „дубоко подрива ред, мир и поредак у покрајини“! О каквом „реду, миру и поретку“ на Косову и Метохији говори Теодосије Шибалић? Да ли је то цинизам, у односу на 150 порушених цркава, протераних 250.000 Срба, преко 2000 убијених и киднапованих Срба, десетине хиљада порушених и узурпираних српских кућа, проглашене независности 17. фебруара...?
И на крају, не мање застрашујуће у текстовима наведених аутора звуче изјаве о паралисаности и немоћи међународног присуства на Косову и Метохији – УНМИК-а, иза којих, не са мањом снагом, одјекује призивање међународне мисије која ће моћи да успостави ред – ЕУЛЕКС. Ако је већ било могуће дати легитимност и постепено се привикнути и прихватити „нове косовске институције“ и „новопроглашену Владу Косова“, зашто не би било могуће оправдати и прихватити долазак Еулекса?
Тако у текстовима читамо да на КиМ постоји
„рапидно урушавање међународног ауторитета у Покрајини“,
„понижење међународног присуства на Косову“, које „није у стању да контролише ситуацију на терену“,
„потпуни међународни вакуум на Косову“,
„потпуно одсуство међународне контроле и супервизије“
да „косовске самопроглашене власти ... више не признају Унмик, који се постепено претвара у немог посматрача“ .....
Зар то исто не тврди и Бан Ки Мун, правдајући своју одлуку за реконфигурацију Унмика и пренос надлежности на Еулекс?
„Унмик више не може ефикасно испуњавати улогу прелазне администрације тако ефикасно, као што је то раније био случај“
Бан оцењује да је „способност Унмика да обавља функције као пре, из основа уздрмана акцијама власти у Приштини и косовских Срба“,
те да су у Приштини Привремене институције самоуправе покренуле мере усмерене ка преузимању надлежности Унмика,
да косовски Устав, који је ступио на снагу 15. јуна, не предвиђа стварну улогу Унмика,
да је парламент у Приштини усвојио низ закона којима се многобројне надлежности, које је претходно имао шеф Унмика пребацују у руке покрајинских власти...

Прес одељење
Епархије рашко-призренске

---

 

Епископ Артемије: Протест због састанка Буша и Тачија

 

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

 

Данас је Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски, Г. Г. Артемије, Архипастир православних хришћана у српској покрајини Косово и Метохија, издао следеће саопштење:
 
''Планирано је да се 21. јула председник Џорџ Буш састане са Хашимом Тачијем, кога неки називају ''премијером'' сепаратистичке албанско-муслиманске администрације у српској покрајини Косово и Метохија. Као пастир православног хришћанског народа на Косову, најоштрије могуће протествујем због чињенице да ће председник Буш нанети бешчашће свом положају и укаљати добро име америчкој нацији примивши тако злогласног терористу, ратног криминалца и вођу кланова организованог криминала.
Такав састанак је особито узнемиравајући у светлу аспирација председника Буша као вође у борби пристојног света, који се посвуда бори против глобалног тероризма џихада. У другом контексту, он је изједначио повезивање са терористима као договарање са нацистима пред Други светски рат. Да ли је он сада променио мишљење?
Криминални досије г. Тачија је веома добро познат. Под својим надимком ''Змија'', г. Тачи је један од три најважније фигуре албанске мафије, са центром на Косову, која оперише дрогом, белим робљем, а оружје кријумчари широм Европе. На основу података немачке обавештајне службе, БНД, он се у приштинском хотелу Гранд редовно састаје са својим саучесницима, Рамушем Харадинајем и Агимом Чекуом, да договоре заједничке криминалне подухвате. А да заштити своју територију, није се г. Чеку либио да физички елиминише своје ривале. Као што је већ изјавио један од бивших албанских лидера на Косову: ''Лешеви никад нису били препрека Тачијевој каријери.''
Досије о њему као терористи и ратном злочинцу није ништа мање ноторан. Као бивши командант такозване ''Ослободилачке војске Косова'', Тачи носи главну одговорност за кампању терора у којој је убијено на хиљаде припадника моје пастве, а четврт милиона присиљено да побегну из својих домова у покрајини. Шиптари, многи од њих илегални имигранти из Албаније, запалили су или силoм отели хиљаде српских кућа. Послушници г. Тачија демолирали су или оскрнавили преко 150 цркава и манастира у мојој Епархији. Нарочито су на мети били крстови и иконе Господа нашег Исуса Христа и светитеља, што је доказ свирепости исламског џихада који стоји иза ових напада.
Познато је да се 1995. Тачи, заједно са својим другаром, Харадинајем, у Тирани састао са Осамом бин Ладеном, да испланира џихад против Срба на Косову. Американци би требало да имају на уму да тероризам УЧК није ограничен само на Србију, него је већ досегао америчке обале, када је у последњем трену осујећена завера терориста џихада, од којих су четворица били Шиптари с Косова, да нападну Форт Дикс у Њу Џерзију и побију америчке војнике.
Можда је највише запањујућа улога Тачија у вези са ужасавајућим извештајима да су органи, намењени за илегалну трговину органима за трансплантацију, узимани са живих Срба затвореника које је заробила УЧК. Неке од ових српских жртава, након што би им исекли један бубрег, враћани су у заточеништво, где су и други затвореници чекали на смртоносно хируршко одстрањење органа, очекујући у ужасном сазнању о судбини која их чека! Као што је и посведочила Карла дел Понте, бивша тужитељка за ратне злочине Хашког трибунала, дакле особа коју је тешко могуће оптужити да је пристрасна за српску страну, ови извештаји су специфични и веродостојни и вапију за хитном истрагом. Организација за заштиту људских права са седиштем у САД, Хјуман рајтс воч, већ је писала Тачију и изнела бригу о овом проблему, који је, каваљерском равнодушношћу, једноставно одбачен. Тешко да је за чуђење, пошто су ове злочине починили његови послушници УЧК, за чије поступке он сноси командну одговорност. Заиста, у светлу криминалних склоности г. Тачија, није ли више него вероватно да је сам он зарађивао на овој гнусној трговини?
Ово је, дакле, човек кога лидер најеминентније светске демократије сада намерава да сусретне! На овакав начин, председник Буш би починио тежак грех против морала и пристојности, као и увреду сваком стандарду цивилизованог понашања. Позивам председника Буша, као верујућег хришћанина и међународног вођу, да откаже овај чудовишни састанак. Позивам власти САД да траже од оних одговорних за ''прикупљање'' органа са живих српских жртава, да буду приведени пред лице правде.

Епископ рашко-призренски
+АРТЕМИЈЕ

---

 

Стигла нам је потресна порука од наших пријатеља из издавачке куће Predania из Румуније, коју овде у целини преносимо:

 

Помаже Бог!

Желимо да вас обавестимо о тужном догађају који је потресао православни румунски народ. О чему се ради можете прочитати у тексту насловљеном saopstenje_uniijata.doc који је превод саопштења са званичног сајта http://www.greco-catolica.org/ 

Радује нас што су верници одмах реаговали, као и велики духовници, међу којима и старац Јустин Прву из манастира Светих Архангела, Петру Вода. Мада с друге стране постоји велика подршка православних али екуменски оријентисаних епископа, "европских интелектуалаца", католичког, грко-католичког и протестантског клира па чак и рабина који покушавају да оправдају и заташкају поступак банатског епископа.

Братски вас молимо да се молите за Румунску Православну Цркву и да чините све што можете за победу истине Цркве Христове.

С поштовањем,

Јон Гургу / Издавачка Кућа "Predania"
http://www.predania.ro/en/acasa.html

 

*

Овде можете преузети обраћање старца Јустина румунском Патријарху, а у наставку преносимо обраћање старца верном народу:

*

 

Да не учествујемо у јереси!

Љубљена православна децо народа овога,

Православље и наш народ заједно пребивају још од првих векова хришћанства и од тада православље представља душу овога народа. Тако смо ми достојанствено и опстали у историји све до данас, захваљујући нашим благоверним војводама и свим исповедницима и молитвеницима ове земље, који су више волели да умру него да продају веру остављену нам од светог апостола Андреје и увек су били свесни да она носи част и снагу народа, а не нешто друго. Пошто смо веру сачували неокаљану још увек постоји овај народ у историји.

Драги верници, скрећем вам пажњу на чињеницу да од нас зависи судбина овог народа, од нас зависи предање које ће наследити синови наших синова, од нас зависи спасење овог народа. Научите се од јунака и мученика наших како су се борили да би сачували за нас који смо данас овде, учење предака наших. Они нису ћутали, драги моји, никада када су била времена исповедања, када су непријатељи православља нападали на нашу веру. Чак иако су многи ћутали - велики државници, велика црквена лица -, верни народ није ћутао, увек су се налазили људи од вредности, надахнути силом од горе, који су исповедали истину.

Оно што се данас дешава у нашем црквеном животу врло је тешко, и није беззначајно. Не треба равнодушно да пролазимо поред проблема с којима се суочава наша Црква. Свети Оци нас уче да када нам је вера у опасности, Господња заповест јесте да не ћутимо и нико није у праву када каже: ''али ја сам сувише мален, ко сам ја да се мешам у Црквене проблеме?'' Не, драги моји, Свети Оци нас уче да ако ми останемо равнодушни и ако будемо ћутали, камење ће проговорити. Потребно је да познајемо нашу катехезу, каноне и учење наше Цркве. Ево видите шта се дешава – ми пролазимо равнодушни поред таквог поступка једног јерарха, који се усудио да с толиком лакоћом пређе преко устава који су поставили божански Оци т.ј. да се причести са онима који су отпали од праве вере, будући да су греко-католици били и остају схизматици, анатемисани од стране Православне Цркве.

Видите ли сада? Наша времена су много тежа, јер ови сада покушавају да нас заведу путевима дипломатским и политичким, да бисмо окрњили своју веру, ујединивши се као у какво коло јединства са свим јеретичким религијама. Јадни греко-католици, они су само пали у мрежу паписташа, да би били једно њихово оруђе, мада нису свесни тога. Немамо ништа против јадних греко-католика, пуштамо их да се у миру моле у својим храмовима, али да не нападају на наше цркве и на нашу веру. Ми свакога поштујемо, ми се никада нисмо руководили прозелитизмом како то чини Католичка Црква, ми никада и никоме нисмо силом наметали своју веру.

Сви знамо колико су пропатили наши православни из Ардеала за време унијаћења. Колико лажи, колико подлости, колико бешчашћа! Овакве су одувек биле методе римо-католика. Какво поверење ми можемо имати у њих? Какво јединство и мешање да имамо ми са њима? Не видите ли куда је довео сав овај екуменизам? Успели смо да укаљамо лице православља овим неканонским поступком Митрополита Николаја Корнеану. Само бол и страдање донели су паписташи народу нашем. Непријатељи истине по сваку цену желе да нас компромитују. Они не долазе више да те нападну директно, као у ранија времена, него долазе с лукавошћу, с обманом. Стога нам и Спаситељ каже да се чувамо вукова у овчјем руну и да ће доћи лажни учитељи. Какво поуздање да имамо ми у тај екуменизам кад су, како каже и отац Станилоаје, римо-католици од проблема поновног уједињења цркава учинили предмет конфесионалне трговине? Њима је врло мало стало да буду у истини, њима је на првом месту првенство папе. Сви покушаји уједињења у историји Цркве нису ничему другом допринели до само још већем јачању неслоге између Запада и Истока, довели су до већих неслагања и политичких и економских и војних. Увек су гледали да се прошире, какав обичај имају и данас, јер папство није ништа друго до круна великог римског царства, како они и говоре: папа је сунце, а цар месец.

Колике муке и понижења су претрпели јадни румуни арделеани, јер им се није дозвољавало да у миру обављају своју службу, своју литургију. Али нису стајали равнодушни, исповедали су своју веру заједно са светим Висарионом, Софронијем и Опром. Ово да нам буде наук. Да видите колики бол и у исто време храброст зраче из њихове молбе упућене краљици Марији Терезији:
''Ево ми, сељаци из кнежевине, обавештавамо Ваша Величанства из ове области Хунедоаре, Албе, Заранде, о томе да од највећег до најмањег ми овако тражимо (...) Сви народи имају свој закон, и имају мир у свом закону. И пророк Мојсије је дао закон Жидовима и они га у миру испуњавају, а нас непрестано прогоне због нашег закона. Зашто нам не дате мир да се мало одморимо? Како да унијацима дамо цркве, које смо ми јадни зидали, нашим трошком и својим рукама!? Не, никада док смо ми живи!? Али да будемо кратки, поштована господо: када дође епископ и владар нашег закона и буде просудио које цркве да се дају унијацима, даћемо их; до тада не долази у обзир. Јер велики је грех да цркве буду затворене у време овог поста. Не приличи, ни Бог не жели нити Румуни то дозвољавају. Јер подоста смо се с усрђем молили, а никакав одговор нисмо добили, као да се никада нисмо ни молили. Ни ми нисмо стока, како Ваша Величанства сматрају, и ми имамо своју цркву. А цркве нису грађене да празне буду, нити ћемо се ми даље клањати по шталама, него ћемо у цркве ићи да се тамо молимо и да не буду празне''.

Видите како је православље преживело? Неколебљивим отпором народа, свештенства и монаштва. Од почетка ови су се користили слабим властодршцима, слабим јерарсима, које су намамили узалудним обећањима, али су верници остали усправни. А да видите само њихово лукавство и подмуклост, чујте шта је у писму од 11-ог марта 1701 године Гаврил Капи, управник ''Пропагандне католичке мисије у Даћији'' писао кардиналу Леополду Колоницу:
''Ја верујем да би сада требало да се задовољимо примањем сагласности на уједињење у начелу, јер би сувише опасно било, ако не и немогуће, да укинемо све лоше обичаје Румуна. Стога би било довољно, да епископ и други међу њима, када у будућности буду исповедали веру и уједињење, да генерално обећају да пристају да зависе од католичке цркве и од служиоца заступника и да пристају да живе по грчком ритуалу прихваћеном од стране католичке цркве и у другим покрајинама. Затим ће нам у будућности бити обавеза да мало по мало изменимо све њихове обичаје, да им променимо чак и литургију и облик божанског служења говорећи им да су се ти обичаји код њих увели из глупости и незнања њихових свештеника из ових земаља.'' Ово су биле истините намере језуита.

На синоду Ферара-Фиренца (1438-1439), многи су јерарси пали, али су се покајали па су на овај пад гледали као на гори од било којег другог. Зашто понављати њихове грешке кад се из њихових грешака можемо научити?

Католици су у црквеном животу јако пуно употребљавали политику. Католичка црква је без чистоте, користи се бешчашћем и политичким фарисејством. Због католицизма у једном тренутку дошло је до тога да Ардеал падне у њихове руке; данас ми више нисмо у стању да господаримо овом својом земљом. Они на све начине покушавају да нас освоје: и на верском плану, и на комерцијалном, и на финансијском, о језичком да и не говорим, више се не може наћи ниједан путоказ на румунском језику, а земљишта и велика пространства купљена од грофова из Ардеала су у њиховим рукама.

Да се подсетимо писма патријарха Доситеја упућеног епископу Атанасију Ангел, који је био пао у искушење унијаћења и кога је овако корио: ''Кир Атанасије, сети се кад си пристигао у Румунску Земљу (Влашку) и како си тражио да те поставим за митрополита ове области, сети се како сам тада осетио да си зао човек и да твоје срце није било праведно пред Богом и пуно је времена прошло од тада, долазио си и долазио па си нас коначно, својим обећањима и заклињањима, навео да те изаберемо за архијереја и на крају рукоположен си и сви су те сматрали за већег него што ти приличи. Пред анђелима, архангелима и пред Богом си исповедио веру у Свете Оце и у Божју Цркву. Касније је дошао код нас неки младић и рекао нам да те је видео у Бечу где си служио са кардиналом и другим латинским поповима и да си се два пута у току те латинске литургије одрекао Свете Саборне Цркве. Исповедио си веру у римску цркву, што значи: схизма и јерес. После сам чуо да си се вратио у Ардеал и да си ишао у кочијама са шест коња и упаљеним бакљама испред, да си окупио свештенике и обећао им укидање даџбина и друге светске ствари, само да се приклоне уједињењу, што је исто што и одвојити се од Бога (...) и тако си се од пастира начионио вуком, јер овце узимаш са Христове стене и стављаш их у уста ђаволу... А ја ти кажем: сине Атанасије, плачем за тобом све док се не вратиш Христу, прибери се, не плаши се заклетви које си положио у Бечу, већ се бој оних које си положио када си рукоположен за архијереја. Ниси мало дете, знај да код латина ствари криво стоје, ради се о схизми, лажима, прелестима, што је страно Светом Јеванђељу и Светим Оцима''.

Дакле, не учествујмо у јереси, боље је да мученички умремо за истину Цркве Христове, како се и каже у тропару: ''Свети мученици, који сте се добровољно трудили и примили круну, молите се Господу да спасе душе наше''.

Браћо Румуни, не дајте забораву мучеништво наших светитеља! Браните своју веру и душе ваше и ваших синова!

Протосинђел Јустин Прву

---

 

 

 

Преносимо одличан текст руског новинара и публицисте Александра Минкина. Текст је превела и обрадила екипа сајта савест.орг, уз чије одобрење и постављамо текст. Оригинал текста налази се на www.mk.ru

Под влашћу манијака

Аутор истраживања је Александар Минкин, познати руски новинар и публициста.

 

Чланак је изашао у пет делова у познатим руским новинама "Московский комсомолец", из дана у дан од 21. до 25. априла 2008. године. Чланак је прочитала практично цела образована Русија.

Текст је плод вишегодишњег истраживања телевизијског феномена, тј. функционисања телевизијског програма и његовог утицаја на човекову душу. Посебно је запањујуће ауторово откриће о томе како се прави рејтинг гледаности. Аутор није ни представник Цркве, ни представник државе. Дакле, истраживање није обавио из неких верских или политичких побуда (бар се то никако не може наслутити на основу других његових текстова и уопште на основу његове целокупне делатности). Из текста се јасно види да га је на овакво истраживање побуђивала искључиво његова савест.

---