Православна библиотека ПУТНИЦИ СВЕТИЛНИЦИ

Како је кит прогутао Јону

Свако јутро када се у манастиру заврши јутарња молитва, монахиње одлазе на своја послушања до ручка, када се све поново окупљају у трпезарији. Монахиња Макрина имала је послушање да свако јутро на обрамици донесе две кофе воде са језера и да помаже у кухињи.
На путу до језера певала је духовне песме и поздрављала све шумске животињице и птичице, које је успут сретала, веселим поздравом:
-Христос Воскресе!
-Ваиссссстину воскрррресе! –цвркутале су заузврат птичице које су добро
познавале сестру и сваки пут се радовале поновном сусрету. Чак су научиле и понеку њену песму и тихо је пратиле, док су зечићи у ритму скакутали око ње.
Када би стигла на воду, сестра Макрина би громко кликнула језерским
рибицама:
-Христос Воскресе!
А оне би, пљеснувши репићима, одговарале:
-Ваистину Васкрсе Господ!
Потом би захватила воду у кофе и села на један камен да се кратко помоли Богу и рибице би чуле њен шапат: „Помози Боже и птици у гори, и риби у води, али ни наше сестрице не заборави.“
Једног ведрог јутра, сестра Макрина је док је захватала воду, у добро јој знаном јату, приметила једну непознату рибу, сасвим необичног изгледа. Била је велика и лепа, мада је судећи по борама око очију, могла имати доста година. Крљушт јој је била модро плава, раскошна ружичаста пераја окићена многим лепезастим шкољкама, прса јој је красио бљештави брош од седефастих бисера у виду морске звезде, а око врата је носила огрлицу од црвених корала. Мирисала је на слану воду и кретала се лагано и грациозно.