Принц од Мравосан Брега

У земљи ружа, белих као снег,
беше градић Мравосан Брег.
А у њему дворац диван, предиван,
и у дворцу принц веома немиран.
Звали су га Мравко Несташко,
а његовог другара Мравко Поспанко!
Леп је и паметан Несташко био,
само је свима нећу говорио.
- Принче, устани! – звала га је дада.
- Е, баш нећу, болеће ме брада!
- Не измишљај, принче, ено сунце сија.
- Нећу, дадо, постеља ми је милија.
Но чим дада у кухињу оде, Мравко Несташко трчи до воде.
Пљус, пљус, пљус – умива лице и пере своје трапаве ножице.
Па брзо хита и даду грли, а дада певуши:
- Ех, мили мој, мили!
Пролазе дани,
принц је све већи,
а краљ се брине
– шта ће свет рећи.
Стално понавља:
Нећу, баш нећу,
и код мравићâ буди
непослушност све већу.
Зато краљ моли
Сâмога Бога
да некако умудри
Несташка његовога.
И чуј само
шта је даље било!
Ма, принцу то, веруј,
не беше баш мило.