Кола: Вера . Нада . Љубав

СТРАСТИ И ЊИХОВА ПРОЈАВА КРОЗ СОМАТСКЕ И НЕРВНО-ПСИХИЧКЕ БОЛЕСТИ

Николаја Д. Гурјева је књига која је значајна онолико колико нам је значајна наша борба са страстима на путу од временог ка вечном. Она је својеврсни приручник пре свега за оне који су свесни да су већина и соматских и нервно-психичких болести уствари пројава страсти, али посебно за оне којима је Господ даровао благодат да лече болне, било у Цркви, било у болници.

Дефиниције и описи греховних особина које доприносе појави психичких и соматских обољења и

начини и методе превладавања неких од њих

Алкохолизам - жеља да се изналазе разлози за што је могуће чешћу употребу алкохола. Рађа се из превелике љубави према телу.

Ароганција - жеља да се дивимо надмоћи свога интелекта.

Безнађе - жеља да и не тражимо могућност за наду; жеља да се ни у шта не надамо.

Безобзирност - жеља да чиниш оно на шта немаш право (Како си смео то урадити?! Како си се усудио?!). Рађа се из сумњичавости.

Безосећајност - жеља да са људима не делимо њихова осећања, и то како у радости, тако и у жалости.

Бес - жеља да до у бескрај уништавамо оно што нам се не свиђа. Првенствено је усмерен на материјално и користи се управо материјалним средствима. То је виши степен раздражљивости. Од гнева се разликује скоро потпуним губитком разума.

Бесмисленост - жеља да се не види и не тражи смисао личних поступака.

Беспосличарење - мировање тела, одсуство напора и оптерећивања. Жеља за комфором и јак страх који се појављује у ситуацији кад постоји могућност да се не добије тај комфор, како физиолошки тако и ситуациони (нећу се наспавати, немам довољно снаге, нећу стићи да једем, преморићу се, ова ситуација неће ићи на руку одабраном комфорном начину провођења времена, постављени задаци изискују трчкарање и премештај). Страшна је и сама помисао на ускраћивање беспосличарења, помисао о лишавању могућности да се опустимо и да за то не искористимо сваку могућност која нам се укаже.

Бестидност - жеља да се не обраћа пажња на то да је за људе који те окружују, а који ти иначе нису учинили ништа лоше, твоје понашање оптерећујуће, непријатно и штетно.

Бесциљност - жеља да се пред себе не поставља одређени, конкретан циљ, јер би се онда морали трудити да га постигнемо; жеља да се нема циља.

Бојажљивост - жеља да све што нас окружује, и људе и околности, сматрамо штетним и да се према свему односимо као према нечему што је опасно и претеће. И бојажљивост се, исто као и стрепња, престрашеност и плашљивост, рађа из кукавичлука. У човековом спољашњем држању може да изазове и формира погрбљеност и “грбу”. Пре но што дође до погрбљености бојажљивост може бити праћена подизањем раменâ (увукао је главу у рамена). У човековом унутарњем свету обично је прате осећај зависности од окружења и осећај понизности. Зато је често у виду компензације прати независност (наглашена). По спољашњости може да подсећа на врлине као што су послушност и смирење, са чиме је и бркају људи који много шта не разумеју. Бојажљив човек може бити безразложно агресиван и раздражљив, може да се осећа увређеним од оних који га окружују, чак и када њихови поступци немају за циљ да му нашкоде. Бојажљиви људи су често затворени, недруштвени и подозриви (сумњичави). Понашају се безразложно опрезно према променама прилика, ма какве оне биле, и према новим људима, са једне стране, а са друге - могу у виду компензације учинити нешто непромишљено и брзоплето. Целокупно понашање бојажљивих људи код окружења практично провоцира формирање објективног омаловажавајућег или непријатељског односа према њима, чиме се бојажљивост и оправдава и учвршћује (чиме се храни), налазећи у томе, наравно за себе, “реалну” потврду у окружењу. И бојажљивост се, као и свака страст, увек манифестује тако што човек жели да за себе сачува право и повод да окружење сматра штетним и злонамерним и да “своје право” упорно брани.

Формирање бојажљивости шематски се може представити на следећи начин: гордост - самољубље - самосажаљење (самобрижљивост) - кукавичлук - бојажљивост. Супротстављање тим страстима, а свака за себе пријатна је човеку, лишава бојажљивост средине којом се храни. Оцењујући окружење као непријатељско и марљиво и непрестано тражећи потврду те своје оцене, бојажљив човек је, за разлику од послушног или смиреног, оптерећен непријатељством окружења и протестује против њега, док у исто то време послушан човек, схватајући своје људске мане и грешност, не тражи невоље које му тобоже прете, него се или труди подносећи спољашње и унутарње непријатности или благодари Богу за нехотично смирење кроз те непријатности и за уразумљење. Човек је свестан бојажљивости, као и сваког греха, само на почетку њеног формирања када човек пристаје на бојажљив однос према окружењу, но она се доцније више не ослања на мисли и расуђивање, него на емотивни фон, и то сасвим спонтано. И уколико се људи који не прибегавају молитви (чувању трезвеног ума) предају “лебдењу” ума, онда веома тешко примећују своје мисли и практично нису способни да примете и процене сопствене емоције. У том случају они и не примећују своје бојажљиво понашање, а када им околина укаже на њега, онда то код њих изазива недоумицу и протест. Лако се маскира уздржаношћу и затвореношћу, и окружење је тако мање осећа. Деца, са којом се бојажљив човек налази у непрестаном контакту, лако усвајају бојажљивост и она тако улази у срж њихове личности.

Супротстављати се бојажљивости, не мењајући притом спољашње уобичајено понашање, најлакше је уз помоћ кроткости, послушности, захвалности и смирења. Но ако човек буде имао довољно снаге за промену свога понашања, онда јој се може супротставити окрећући се врлинама као што су храброст, самопожртвованост, поузданост, праштање и добровољно подношење злопаћења (одлучно ограничавање свих облика телесног и душевног комфора).

Бојажљивост може да постоји само као виђење света који нас окружује као веома штетног. Притом није од значаја да ли је окружење превише агресивно у односу на нормалног човека или се агресивност окружења условно прихвата као нормална али су човекове снаге и способности мале да би јој се супротставио. Као и свака друга страст и бојажљивост, (страшљивост, стрепња и кукавичлук) тражи храну за сопствену исхрану. Зато све ове страсти човекову пажњу усредсређују на неуспешност његових послова, на несавршенство његових мисли, на претерану тежину посла, на злонамерност оних који га окружују и на њихову исквареност. Све те мисли, које човек прихвата као одраз објективне реалности, пружају обилну храну за бојажљивост. Често прихватање окружења као нечега што собом носи претњу може да буде одраз у огледалу односа бојажљивог човека према окружењу. Логику његових мисли, које су, можда, постојале у детињству и одавно отишле у подсвест, могуће је формулисати крајње једноставно: “Ја се према вама понашам лоше па се ви, значи, наслућујући то или примећујући то понашање, исто тако понашајте према мени”. Такав негативан однос према окружењу бојажљивост може формирати зато да би се тако потрудила да избегне било какве оптужбе и прекоре на основу којих би могли за бојажљивог човека настати штетни догађаји или ситуације у окружењу.

Жеља за правдањем увек иде паралелно са жељом да се неко или нешто оптужи, а та оптужба са своје стране стално повлачи за собом негативан однос према људима и околностима и одликује се бунтовништвом, раздражљивошћу и осуђивањем.

Бунтовништво - жеља да се протестује против постојећег стања и поретка.

Бучност - жеља да се прави сувише буке, да се производи много звукова и да се превише прича. Повезана је са дрскошћу, ревношћу која није по Богу и са недисциплинованошћу.

Високомерност - жеља да сматрамо да смо изнад других људи по даровитости и циљевима нашег рада и да подлежемо само високим мерилима (као по правилу - духовним), а не и оним обичним.

Властољубље - жеља да се има власт над онима који нас окружују, да им се командује.

Гневљивост - жеља да оне који нас окружују присилимо да беспоговорно и без одлагања прекину оно што у њиховом понашању није нама лично по вољи. Лакше се разоткрива када човек не очекује понашање које је са његове тачке гледишта неправилно.

Гнушање - жеља да оне који нас окружују сматрамо неприхватљиво гнуснима, веома штетнима и много лошијима од онога чега смо ми достојни.

Гордост - жеља да човек себе сматра ни од чега овисним и јединим разлогом свега доброг што постоји у њему и око њега.

У човековом спољашњем понашању гордост се пројављује двојако. Практично сваки видљиви грех, који човек чини, јавља се као манифестација гордости и то из следећих разлога. Пре свега у сваком човеку утемељено је осећање праведности које се у суштини пројављује као субјективно осећање сразмерности између човекових унутарњих вредности и спољашњих награда за њих. По своме устројству човек никада у спољашњем свету не претендује на оно на што у себи не сматра да има право. Зато, што је код човека интензивније изражена гордост, то он тим више сматра себе за онога који има право на нешто и без колебања и сумњи то и остварује. Очито да таква заштита личних права повлачи за собом манифестовање свих могућих грехова или њихових комбинација. Свети Оци гордост сматрају стаблом дрвета греха на којем се гранају и из којега ничу сви могући греси. Гордост се и јесте појавила пре свих осталих грехова чији је узрок, уосталом, управо она и била како у духовном свету, у којем је сатана одлучио да се одвоји од Бога, уздигне на пијадестал и царује, тако и у свету људи, где се Адам преко Еве саблазнио могућношћу да и људи буду као богови који знају какав је крајњи смисао добра и зла, то јест који ће унапред и са сигурношћу знати до чега ће их довести неки поступак. На тај начин постојање ма ког секундарног греха несумњиво сведочи о примарном постојању гордости код човека, ако не у размишљањима онда у осећањима и у односу према средини. У то се лако уверити ако покушамо да код ма ког човека расветлимо по којем то праву он претендује на неке спољашње вредности и задовољства.

Но, осим секундарних манифестација гордости постоје и њене директне пројаве, које већина људи, нажалост, сматра пројавама позитивних особина. Тако је, например, директна манифестација гордости жеља да свима учинимо добро, што је могућно само уколико си ти сâм извор добра. Сви могући философски системи, који иначе циљ и смисао свемира објашњавају људским умовањем, и то како они који признају постојање Бога тако и атеистички, такође су манифестација гордости њихових твораца, јер им пружају илузију самосталног поимања Промисла Божјега те имају осећај као да их ти философски системи стављају у исту раван са Богом. Жеља за изједначавањем са Творцем манифестује се кроз жељу да се побољша или исправи свет који нас окружује, природа, јер се самом том жељом манифестује чињеница да себе сматрамо способнима да свет учинимо бољим у односу на то каквим га је Творац створио. Таква тенденција је идеалан израз нашла у речима Гељмгољца: “Када бих ја био Господ Бог, ја бих човечије око направио много боље”. Наравно, такав однос јако се разликује и од добронамерности у односу према људима и од коришћења природних богатстава разумно, пажљиво и са захвалношћу. Посебна манифестација гордости је оно што се зове богоостављеност. Нелагодност коју човек осећа због богоостављености сведочи управо о томе да је она утемељена на негативној особини која у суштини претендује на то да стално осећа Божије присуство за које човек себе сматра довољно безгрешним.

А, например, реч “боготражитељство” не означава ништа друго до полагање права на светост без напора покајања, злопаћења и послушања, што претходи светости.

У свакодневним односима гордост се манифестује човековом неспособношћу да каже “хвала, извините, молим вас”, манифестује се човековом неспособношћу да замоли за помоћ, да призна своју слабост, да призна своју неспособност да учини нешто добро и корисно. У таквим случајевима човек ће причати о својим потешкоћама, очекујући да му понуде помоћ без да он за њу замоли; признаће да је лоше поступио, али неће замолити за опроштај због свог поступка; на све могуће начине ће избегавати посао који је добар али за њега претежак, но неће признати да је неспособан да тај посао обави. С друге стране, гордом човеку је тешко да прими помоћ или плату за посао који је урадио, јер у том случају он престаје да буде извор добра. Исти тај човек ће тражити могућност да плати за услуге које му је неко учинио просто зато што, примивши нечију бесплатну помоћ, тог трена престаје да буде извор добра за себе самога.

Свети Оци веле да је гордост уствари незахвалност. И заиста, ако човек нешто добије од оних који га окружују или то оствари уз њихову помоћ, тада ће горд човек у себи рећи: “гле, како сам сјајан, како сам много постигао код људи”, а захвалан човек ће рећи: “гле, какви добри људи, хвала им за помоћ, подршку и суделовање”. Зато се без имало сумње може рећи да је свака манифестација незахвалности у односу према Богу или према људима у суштини пројава гордости.

Брига о животињама, која има за циљ стварање “рајских” услова за живот птице, маце и куце, такође је пројава гордости код недаровитих личности. Жеља да своју децу видимо беспрекорнима и како заузимају висок положај нема ништа заједничко са љубављу према деци и бригом о њима, него је уствари жеља да себе видимо као некога ко је родио нешто беспрекорно и савршено.

Све пројаве гордости у суштини су тежња ка спољашњем свету, грандиозности замисли и делâ, тежња да се остави утисак или на окружење или макар на самога себе у сопственој машти.

У човековом унутарњем свету гордост бива праћена мучним осећањем и неспокојством уколико човек није у стању да за некога учини нешто добро, да нешто побољша, или уколико је принуђен да некоме буде захвалан.

На дрвету греха гордост заузима место стабла.

Нечија гордост може окружењу ласкати због осећања људи да су се приближили некој величини, или може бити раздражујућа уколико се крње користољубиви интереси тих људи. Гордост није директни узрок ни једне телесне болести, али су греси, као њени плодови, узрок како свих могућих душевних и телесних болести тако и душевне и телесне смрти. Веома често, посебно међу “патриотама”, наилазимо на категоричне изјаве да је гордост нешто лоше, а бити (поносан) горд нешто добро. Таква тврдња објашњива је или жељом да се за себе сачува право бити гордим, или губљењем осећаја за руски језик, што је резултат одрицања од руског (православног) односа према животу. Ако бисмо следили њихову логику, онда од две речи - светост и светиња - једна треба да има позитивно, а друга негативно значење. А уствари се једном речју означава особина или својство, а другом његова потпуна пројава или отелотворење (упореди: чврстина - чврст, пустош - пуст, доброта - Добар).

Имајући на уму шта је гордост сама по себи, најбоље јој се супротставити тако што ћемо себе сматрати узроком и извором свега лошег, и то како у себи самом тако и у природи и у друштву. Наличјем гордости може се сматрати очајање, које се разликује од безнађа (које се иначе рађа из самоуверености) по томе што самоуверен човек за начинима решавања својих проблема, иако сâм, ипак трага у спољашњем свету. Но горд човек решење проблема тражи само у себи и све што долази споља (а не од њега) горд човек одбацује. Он одбацује очекивање, удаљава се од очекивања и предаје се очајању.

Грамзивост - жеља за стицањем свих материјалних драгоцености.

Може попримити облик предузетништва, проневере, колекционарства, итд. иако све што је набројано не мора обавезно да буде пројава искључиво грамзивости.

Подаци о књизи:

Православна едиција ТРАГ, коло Нада, књига број 1

Николај Д. Гурјев

СТРАСТИ И ЊИХОВА ПРОЈАВА КРОЗ СОМАТСКЕ И НЕРВНО-ПСИХИЧКЕ БОЛЕСТИ

Наслов изворника:

По благословению Высокопреосвященного Амвросия, архиепископа Ивановского и Кинешемского

Н. Д. Гурьев

Страсти и их воплощение в соматических и нервно-психических болезнях

Москва 2000

Превод: Божана Стојановић

Уредник: Божана Стојановић

Лектор: Ивана Игњатов-Поповић

Тираж: 2000

ISBN 86-86127-02-9

Повез: броширано; 196 страна; 24 цм

Књижарска цена: 390 динара