Недеља, 25. мај 2008.

Помаже Бог драги моји, срећна слава свим домаћина који славе славу Св.Никола, да је годинама слaве у миру, здрављу и задовољству. Ја сам решила да вам опишем литургију на дан Светог Николе у Ораховцу .
Огласила су се црквена звона, то је позив на литургију коју вршимо у спомен Св.Николи. Црква је пуна људи, међу тим људима налазе се домаћини који славе славу Св. Николу. Своје колаче су однели у цркву и стоје на столу поред олтара. Такође поред колача стоје пшенице. Отац Веља Стојковић почиње са литургијом, ту су и појци који учествују у литургији. Такође су се и бебе причешћивале, међу њима је најмлађа Марија Станковић која се сваке недеље причешћује са миром Божијим.

Дошло је време да се сече колач, међу тим колачима је био колач Оца Веље, који је ломио Лука.

На крају литургије која је посвећена Св.Николи подељена је нафора. Једни другима смо честитали славу и празник Св.Николе. Сви смо били срећни.

Када се завршила литургија дошли су људи из Чешке.

Међу њима су била и господин Фолдина и Андрана који су пожелели да нам направе школу. Кад је дошао Фолдина код нас био много љут јер су у Чешкој признали независно Косово. Тога дана дана су били у Дечане и у друге манастире и кад је дошао код нас са пута био је љут и много тужан јер су Албанци каменовали њихов аутобус, и кад је дошао код мене осећао је нашу љубав и рекао ми је да су га Албанци дочекали камењем а моја породица вином и хлебом. Они су као и мени и мојим сестрама поклонили много поклона.

Деца су била срећна. Отишли смо испред школе где смо ја и моја другарица дале интервју једној чешкој новинарки. Биле су подељене чоколадице. После тога смо отишли у дечији вртић. Тамо су их деца дочекала песмом која је везана за пријатељство. Деца су била срећна јер су њима поделили бојанке, оловке, бојице, папир за цртање итд. Био је подељен новац за бебе које су се родиле током ове године. Васпитачица Љиљана је од радости почела да плаче, то су биле сузе радоснице. Деца су била најсрећнија јер им долази неко ко је тако далеко а ипак мисли на нас. Када су се вратили до аутобуса деца нису хтела да они оду зато што су људи који су нас посетили много добри. Они су ушли у аутобус a деца су им махала из свег срца, док су они из аутобуса нама махали са сузама и са радошћу зато што су нас посетили. Отишли су, народ је остао са истом тугом, гледајући како се губи аутобус уским калдрмским путем а са њиме иду и све наше наде јер остајемо ту где смо и да чекамо да се ипак неко сети нас и да уради нешто за нас.
Волела бих да нам они опет дођу јер су толико добри да се то не може описати. Ја се надам да ће нам опет доћи и остати мало више. Тако је мени прошао дан са пуном срећом коју бих желела да опет осетим.