Понедељак, 5. мај 2008.

Лепо је бити слободан као птица и путовати где год желиш. На Косову је то немогуће, јер живот деце на Косову је као у кавезу. Ја сам птица у кавезу која сваког дана сања да слободно живи и да слободно лети. Али су моја крила сломљена, душмани су их одрезали до рамена. Зато тако усамљена седим у кавезу(логору) и пишем све ово. Овако ми некако лакше, на неки начин изјадам се и на тренутак прође ми... Тако свако дете на Косову живи и осећа. Свако дете машта о слободи, и верујте да свако дете размишља као и ја. Исте су нам жеље, исти снови, иста туга, исти бол, све исто... Сви желимо само једно СЛОБОДУ. Желимо да се слободно крећемо да путујемо без бриге од напада албанаца. ЖЕЛИМО ДА СЛОБОДНО ДИШЕМО!!!!

Ми путујемо конвојем, аутобусом УН, са дуплим стаклима. Кажу тако је безбедније, путујемо кроз целу Метохију, где нема ни једне Српске енклаве, све су опустошили, целу Метохију. Нама прва Енклава је Косовска Митровица, а то је два сата од Ораховца. Пратњу немамо, не прати нас Кфор ни милиција, али има нешто је и више од пратње, и много јаче од свега овога, а то је СВЕВИШЊИ ГОСПОД. Он нас чува током путовања. Честа смо мета напада, каменују конвој, прете нам прстом, и руком показују, како ће нам главу одсећи...Кад друга деца ван Косова путују гледају кроз стакла аутобуса или аута лепе призоре и ливаде и пропланке, срећу манастире путем а ми... Ми срећемо албанске богомоље, њихове заставе, споменике од убице УЧК!!!

Срећемо Српске спаљене куће, порушене цркве, гробља у коровима, и разна албанска дела. Често причамо са другарима и другарицама, о лепом и срећном детињству, свак каже шта би волео, где да оде шта да види и тако идемо путем маште... И онда станемо и сви заћутимо, и онда се у тој тишини зачује уздах из наше груди...само пусте жеље...тад схватимо где смо и ко смо ми...
Пуно поздрава од Јоване Радовановић из Ораховца, и од све моје другарице и другове које ће Вам и они ускоро писати.