Недеља, 4. мај 2008.

Драги моји, ево ме са новим текстом, дуго сам размишљала о чему да пишем, а да то не буде тужан текст, на жалост и овога ће пута бити исто тако. Писаћу о мојој школи и како је код нас, и у каквим условима ми учимо. То је једна зграда која је некад била сала, тачније Дом културе.

Онда је силом прилика, када се заратило направљена школа. Све је издвојено и направљено у учионице. Неке су мање неке веће. моја учионица је на спрату, она је мрачна, мали су прозори, табла је од картона.

Па често када бришемо сунђером она се надује водом и искриви се. Клупе су старе, и исписане разним именима, од разне генерације деце који су ишли пре нас у школи. Када пада киша чују се капи воде, так, так... Да погодили сте то нам кров прокишњава...

Понекад гледам и размишљам падају полако ко наше дечије сузе... Онда дођу курири и донесу кофу и тако хватамо кишне капавице да се неби и под поквасио. тако свих ових година... Преко пута моје учионице је зборница, ту долазе наши наставници и учитељице. Подела заједничке бриге око ученика и често их чујемо о чему причају.

Што се каже и зидови имају уши. Понекад се сажале на нас јер и они раде у немогућим условима, па и они жале за наше детињство. Тоалет где ми идемо је очајан, сви у једном купатилу , и мушки и женски, један чвор и ту ми деца идемо, понекад се деси да чекамо ред, јер јер је гужва, па неко стоји на врата док је други у тоалету.

Од предшколског до осмог разреда има око 47 ученика. Ми идемо у другој смени, а гимназијалци у првој. Тако мора јер нема се где. Школско двориште је улица, ту се скупљају мештани и проводе слободно време. Ми немамо школску салу и да ту играмо ко што треба да имамо, географске карте су очајне старе и оронуле и поцепане.

Када дође час техничког васпитања ми немамо где па морамо и учионици јер нема радионица. Често нестаје струја и када је зима брзо се хлади пећ, и онда проводимо у јакнама, тако нам је топлије.

Ми немамо ко сва деца школску кухињу па да заједно седнемо и поделимо ужину, за школски одмор ко има купи по неки смоки или грисине и тако поделимо сви што имамо. Има деце које немају родитељи да им дају сваки дан да купе за школски одмор, тада је мени много жао те деце и увек их понудим и поделим кад ја имам... Иако су овакви услови какви јесу, могу све да нам одузми и ускрате али намогу знање и памет, то нам је дар од Господа, увек их победимо, оне који су учинили да ми деца са Косова немамо нормално детињство.

Јована Радовановић, Ораховац