Писмo друго - Распеће Косова

Велики Петак, 25. април 2008.

Помаже Бог, драги моји пријтељи, прошли пут написала сам вам нешто о мени и о месту где ја живим. Ево овога пута писаћу Вам о једном мом доживљају, који је обележио моје детињство. О овоме писала сам и у школи, на задатој теми "Доживљај који нећу заборавити". A колико се тај доживљај дубоко урезао у мени процените сами.

Био је 17. март, кречили смо кућу и све је било растерано, моји су били на приземљу а ја и моје две млађе сестре биле смо на спрату у својој соби. Ја сам најстарија и тада имала сам седам година, ишла сам у првом разреду основне сколе. Моја сестра Анђелија била је годину ипо дана млађа од мене, и имала је око пет ипо година, најмлађа Цока имала је две године. Нас три гледале смо ТВ. Док сам тражила програме налетала сам на вести. На тренутак застала сам, и видела да се нешто дешава на Косову. Сишла сам низ степенице и позвала сам родитеље да виде и они. Кад је мама дошла и видела вести занемела је. Није ни реч проговорила , само је ћутала и скривала је од мене погледе да јој не видим видим сузне очи. Сишла је доле и брзо су радили са татом као да су негде журили. Ја сам схватила да се нешто дешава на Косову, вести су биле непрекидно на Тв. приказивали су разна места тога дана је било растргнуто цело Косово. Гореле су куће, цркве, манастири... све је горело... цело Косово је било у пламену. На тренутак чуо се звук хеликоптера, примакла сам се премема прозору, тада сам се највише уплашила. Хеликпотери су недлетали српски део, на сваком ћошку била је војска и милиција са пуном ратном опремом. Из непосредне близине чули су се гласови злих људи, викали су УЧК, УЧК и још неке мени непознате речи. Дланови су почели да ми се зноје, а срце као да ми је у грлу било, баш тако сам у том трену осећала. Загрлила сам моје две сестре и сели смо на под. Скупчала сам се на патосу и непрекидно у себи понављала молитву ОЧЕ НАШ. Незнам како би то објаснила, и мало ко би разумео како је у том трену куцало дечије невино срце. У истом тренутку ушла је моја мама , плакала је и грлила је чврсто мене и моје сестре, сишли смо на приземље, мама је упалила кандило. Дошла је и ноћ, мрак, нема струје, моји родитељи напети ћуте скоро у мраку, само кандило даје нам светлост светли неописивом светлошћу... моји родитељи су поред нас, а ми деца у кревету легли смо да спавамо обучени. Моји родитељу су са нама али још нису легли, седе за сто, на столу је била велика бела фасцикла то су наша документа, а поред кревета велика плава торба, моје сестре већ дуго време спавају али не и ја. Слушам татин и мамин разговор и њихове уздисаје... у тој дугој и неизвесној ноћи ћутим у кревету... у себи гутам сузе и ћутим да ме не примете родитељи... у себи понављам молитву БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО, и молим се икони моје славе СВЕТОГ НИКОЛЕ која је окачена баш изнад моје главе...

Једино вера и молитва одржавају нас овде, зато је и овај живаљ - народ опстао на овим просторима, морамо се молити Господу и када нам је тешко и када није, Господ је ту са нама и у добру и злу.

Јована Радовановић, Ораховац