Писмо петнаесто - Распеће Зочишта

На Малу Госпојину, 2008.

Село Зочиште налази се у Метохијској котлини надомак Ораховца. Лепоте овога села су виногради које окружују ово село.
Село је било мешовито, вековима су заједно живели и Срби и Албанци.
Мештани села Зочишта били су тихи, добри и веома вредни људи, а пре свега побожни и прави хришћани. Свака кућа имала је своје пољане и винограде које су ови вредни људи обрађивали. Били су прави домаћини, имали су све што им је потребно, живели су од свога рада. Њихова дворишта су била пуна свакојаког берићета. Амбари су били пуни жита и кукуруза. Нажалост, све се ово прекинуло у лето 1999 године. Тада су сви који су српске националности били протерани из својих домова од старне ОВК (њихове комшије). У страху од наоружаних терориста људи су бежали и оставили су све што су годинама стварали. Дошли су у Ораховац и у Велику Хочу. Била је то дуга колона, људи плачу, деца, жене, било је потресно гледати их у тој колони. Мештани Ораховца су их примили у своје домове, неколико породица није имало где јер је и у Ораховцу све било препуно. Неколико породица је отишло да спава у цркви, црква им је тада била једини дом. И, веровали или не, ови људи су спавали под ведрим небом. Њихове куће биле су опљачкане и до темеља спаљене.
Највећи ударац поред напуштеног села за њих је био и страдање манастира који је и највеће богатство села Зочишта.
Те исте године, 21. јула овај манастир је прво опљачкан, однете су многе драгоцене ствари, а онда је миниран, и са земљом сравњен....
Манастир је био посвећен бесребреницима Св. Козми и Дамјану, саграђен је у 14 веку. На жалост, срушили су га припадници ОВК испред очију КФОРА. До 99 године било је седам монаха, монаси су јако волели овај манастир, нису хтели да га напуштају. Али, почео је напад на манастир, пале су и прве гранате, монаси читају акатист, а гранате падају, једна, па друга...Отац Јован, причешћује све људе који су се ту нашли. Дошли су из ОВК у порту манастира, заробили монахе, прво их испитивали, а онда су их однели у логор где су били два дана и једну ноћ. Боже драги, ко зна како би се ово завршило да није дошао међународни црвени крст и на сву срећу ослободио монахе. Монаси су успели да спасу највеће благо и вредност овог манастира, а то су мошти Св. Козме и Дамјана.
Када су монаси напустили манастир иза њих је остала гомила камења од порушеног манастира, спаљени конаци, порушени споменици од упокојених монаха и монахиња... Али то није зауставило српски народ да дође на згариште овог манастира на челу са нашим Владиком рашко-призренским Господином Артемијем. Његовом позиву одазива се народ и долази на литургију први пут после рушења манастира у лето 2002 године. Међу тим људима била сам и ја, тада сам била мања, сећам се да су се скупили Албанци на једном брегу и да су на сав глас викали и покушавали да прекину свету литургију. Литургија се одржавала на згаришту. Владика је сву децу и људе који су били спремни причестио. Сећам се да је била велика гужва. Бог је услишио наше молитве, па је после дугих преговора 2004. године почето са обновом манастира. Први монаси су који су били враћени на згариште манастира био је отац Серафим, отац и један искушеник. Када су они дошли није било услова за живот, али њихова вера и милост Божија били су јачи па су победили све потешкоће са којим су се срели. Почело је да се чисти око манастира и Богу хвала поново од тог истог камена саграђен је овај манастир. А 14. јула 2006. године враћене су и мошти Св. Врача, баш на славу овога манастира, када је и освештан.
Пре пар дана била сам у посети овом манастиру.
Манастир Св. Бесребреника Козме и Дамјана, налази се, на самом уласку у село Зочиште. Када се иде ка манастиру није вам потребан водич, сам путић води до манастирске порте. Док се иде тим путићем са леве и десне стране су висока дрвећа, а около су засејани благородни виногради. Путем се шарени пољско цвеће, и неописива је тишина, само се по која птичица јавља у тишини цвркутом као да се и оне радују нашем доласку. Али све ове лепоте у тренутку нестану када се пред очи појави гомила бодљикавих жица, велики тенк и војска која је под пуном ратном опремом. Постоји граница и не може свако да уђе у манастир, пре уласка претресу људе, траже им документацију, да би знали ко су, шта су, одакле су, обично када дођу гости из централне Србије крв им се следи... То је мало непријатно за њих јер нису навикли на овакву свакодневницу. Kада се пређе та граница, и када крочите само један корак у манастирски део, то је неописиво, тако се осећа благодат, и онај манастирски мир, просто не могу то да опишем - једном речју, као да си на неком месту које је издвојено од свега што је ружно и зло. Тренутно има пет монаха, скоро је дошао и нови Игуман отац Стефан који је био у најтежим тренуцима са мештанима Ораховца и пружио им сву љубав и разумевање, па је овај пастир у неку руку и задржао овај српски живаљ на овим просторима. У манастиру се сада служе литургије, манастир је поново заживео, осећа се мирис тамјана и што је набитније има доста посетиоца. То нису само Срби већ и Албанци. Да, добро сте прочитали, Албанци! Мештани села Зочишта, ти мештани који сад траже помоћ и исцељење, они су и дозволили да се ово деси и да дође до минирања манастира (можда су и учествовали). Направљен је део конака где тренутно монаси живе, има још доста тога да се уради, звонара, као и друге просторије које су спаљене. Направљене су такође и све Српске куће које су биле спаљене, на жалост оне још увек стоје празне, у њима нико не живи јер нема услова за повратак - на првом месту још увек није безбедно за српски живаљ на овом простору. Наслонила сам се на зид манастира и посматрала сам цело село, оно је велико, има доста домаћинства. На жалост, само албански живаљ сад ту живи, а Срби по прихватним центрима, постали су луталице поред својих кућа. Насред села је џамија, у близини је школа, виде се људи који се шећу селом. Неописиво зеленило и природа окружују ово село, ливаде као и пропланци које су пусти, нема више јагањаца и деце да весело скачу и радују се. Такође, нема ни песме из оближњих винограда, јер је време бербе грожђа, па се некада чула песма од вредних берача гражђа. Све је пусто остало. Ко је подигао руку на ове невине људе, никада неће свој мир наћи. Овде је крај описа, не смем да сиђем у центар села јер има људи који су спремни чак и на децу да подигну руку. Видим га из далека, па сам тако и писала. Тако је близу, а ипак тако далеко...

Једног дана, када не буде више мржње и кад буде поново дошао мир на Косово, многи ће се постидети за своја учињена дела.

***

Када смо завршили посету манастиру, кренули смо пут Велике Хоче. Тамо нас очекује старица Јелица Јовановић, која је 99. године избегла са својом породицом и нашла уточиште у Великој Хочи. Ова старица тренутно живи сама у кући. Улазимо у двориште и прекидамо је у послу:

- Помаже Бог мајко!
Старица се окрену, радујући се нашем доласку:

- Уууу, Бог те обрадовао, сине!
- Како сте мајко? Дал сте добро?

Брише руке о кецељу, пружа ми од старости дрхтаву руку, и поздравља се са мном:

- Добро, сине, како си ти?

- И ја сам добро, мајко.
Позвала нас је да уђемо у кућу, сели смо. Бака Јелица се прошуња у кухињи па на сто изнесе пуну корпу грожђа:

- Узми, сине, то се у кући нашло.

Села је до мене, и почела да прича своје муке током прогона 1999. године.
- Еее дете моје, муке су велике биле 99. године када се бежало. Тада су киднаповали многе људе, протерани су били људи из села Ретимља и Оптеруша и они дођоше у наше село да се склоне на неко време, па кад се смири, да се опет врате својим домовима. Али тад је почело чишћење, отерали су све Србе из оба села. Онда ударише и на нас, морали смо и ми да одемо. Прво село од Зочишта је било Велика Хоча, од страха да и ту не уђе ОВК ми смо наставили пут Ораховца. Сви смо дошли у Ораховац, сви који су били српске националности напустили су своја огњишта и дошли у Ораховац.

На трен застаде баба Јелица и одлута мислима... Па наставља:

- Ух... Дете моје, када се бежало, ја и мој муж деда Јован, избегли смо са још три сина, и две младе снаје и пет унучади. Два унука су биле бебе, Марина два и Зоран четири месеца. Морали смо да напустимо село, почели су да нам досађују, долазили су припадници ОВК и претили нам. У страху да не доживимо субину као комшија, кога су убили на прагу своје куђе, и као породица из Костић из Ретимља које су шиптари киднаповали - 14 мушких глава - морали смо и ми да напустимо село. А муко моја, где ћемо? Како ћемо? Жалим да оставим кућу, са муке смо је правили, а жалим и децу, имам три сина, па две младе снаје, ту су ми и унучићи. Ја се прекрсти, е кућо моја, остављам те... немам шта друго. Пошли смо за Ораховац, били смо сви заједно - мештани из Ретимља, Оптеруше и Зочишта. Идемо сви у колони, а деца мала са нама, плачу, немамо млека да им дамо, нема хране... муко моја... путем нам испале флашице, немамо ни цуцле да заварамо децу. Од муке им певам да се смире... једна снаја држи једно, друга снаја држи друго дете... идемо тако, а пут се одужио ко да годинама путујемо.
Када смо стигли у Ораховац ту су нас дочекали мештани, помогли нам како ко је имао. Дете моје, спавали смо под ведрим небом у црквеном дворишту под звоником. После неког времена дошла сам се у Хочу, ту сам имала ћерку Милену удату, па ми ћерка и зет пустили кућу да ту живимо, а моја деца су отишли пут централне србије, и снаје и унучићи. Морали су, јер није било безбедно, а ја сам остала сама са деда Јованом, а сад ни њега више немам. Преминуо је 5. новембра 2007. године, сад сам остала сама са Богом, Бог чува ме. Муке су ово, дете моје... - жали нам се баба Јелица.
Поставила сам јој питање да ли би се некада вратила и живела у свом селу.
Баба Јелица на то каже:

- Сине, баба Јелица има јаку жељу и вољу за повратак. Желим да се врате и деца моја и снаје и унучићи, и да живимо ко пре. Ни ово није живот да сама седим. Али како да се врате? Како кад нема услова, узели се Шиптари на зло па ни да виде Србе на очи! Досадим се сама, пожелим своје унучиће...

Одједном јој се напунише пуне очи сузама, дрхтавом руком брише их крајем од мараме... Прекида нас куцање на вратима, појављује се још једна жена, коју је исту судбину доживела као и баба Јелица. Рукује се са нама, и каже да се зове Десанка. Питамо је како је и шта ради? Она каже:

- Никако! Муку мучимо! Протераше нас све из села, ево сад само овде у Хочи, ту сам са мужем. И поред ове муке која нас је снашла још сам и болесна, идем на хемодијализу три пута недељно, идем колима у Призрен без икакве пратње.

На питање како живи, и да ли им нешто треба, Десанка каже:

- Од помоћи ништа не добијамо кao прогнана лица. Сад иде зима, треба дрва да се купе, треба да се спрема за зиму, а нема се.

Питали смо је да ли би се вратила у Зочиште. Десaнка каже:

- Вратила бих се али кад се за то створе услови. Ено, направили су куће које су порушили и спалили током 99. године и тако стоје, нико неће да се врати, јер није безбедно за живот.