Писмо четрнаесто - Путовање: у Сремским Карловцима

15. јун, 2008

Из Малог Мокрог Луга кренули смо после литургије, ишли смо у колони. Ми смо били у колима код Саше, ишли смо први, а за нама Јовица са другарицом Иваном. Када смо изашли из Београда, прешли смо мост који спаја централну Србију и Војводину. Путем сам гледала природу, Војводина је равна и плодна. Видела сам једну сунчано-жуту њиву, засејану сунцокретима. Дивила сам се овим великим жутим цветовима.  Гледала сам све те пољане и за кратко време стигли смо у Сремске Карловце. Серјожа Попов је изашао да нас сечека, капија од његовог дворишта је била широм отворена. Ушли смо унутра, у дворишту нас је дочекала домаћица, то је вредна Серјожина супруга. Тета Злата нас је дочекала раширених руку и великим осмехом. Појурила су и деца и сви смо се поздравили. Сели смо испод једног дрвета, ту је био хлад. Домаћин Серјожа нам је одмах донео да се освежимо.
Вредна домаћица, тета Злата, је за то време пекла роштиљ, правила је за нас децу сендвиче. Притекли јој у помоћ моја мама и тета Верица. У помоћ је дошла и Ивана, сви су по нешто радили. Дошла и породица Кипријановић, као и њихов гост отац Арсеније са породицом. Било је много људи код Попових. Највише нас деце. А били смо ја, Теодора, Јаков, Сара, Слободанка, Анђелија, Ивана, Ленка, Софија, па још и мала Вера па Крстивоје... надам се да нисам неког заборавила. Ми смо се играли а за то време су поставили сто. Када је све било спремно отац Арсеније је благословио трпезу, сви смо јели, и било је све лепо спремљено. После ручка, Саша и Верица морали су да оду, и мени је тога трена било много тешко - навикла сам са њих. Поздравили смо се и они су отишли, а ја сам остала у мислима са њима. Тета Злата је предложила да изађемо, сви смо се спремили и пошли на трг. Ту је било другачије од мог очекивања, Карловци су миран и тих град, нема вреве и дреке као у Београду.  Чика Југа и Серјожа су нам купили свима сладоледе. Када смо појели сладолед, играли сме се лопте, највише Јоца, Ивана и отац Арсеније, а касније су се придружили Југослав и Серјожа. Мама је се тета Зорицом, Југином женом, седела за столом. Смејале су се, јер се придружила и тета Злата, био је цео тим са нама децом.  После тога отишли смо у један врт, ту смо се играли, клацкали и љуљали, било нам је прелепо. По повратку кући, пришао ми је Јоца и рекао да морају и они да крену. О, мајко моја, зашто овако брзо заволим људе? Таман сам кроз игру заборавила на породицу Милосављевић, кад ето друге ми драге особе иду. Поздравили смо се и они су отишли. И отац Арсеније са породицом је отишао, па и Југослав оде својој кући. Остали смо ми и Попови. Тај дан ми је био много тежак, била сам пуна утисака, пуна осећајња, тако да нисам пуно причала са Серјожом и осталима. Једва сам чекала да легнем... Освануо је и други дан. Серјожа и мама су се договорили да идемо на Фрушку Гору, и отишли смо у манастире Стара и Нова Ремета. Природа је много лепа на Фрушкој Гори. Док смо путовали прозори су били отворени па се осећао мирис пољског цвећа, мирис липа, цела је природа била очаравајућа. Манастири су такође били предивни, радовало ме је што су далеко у шуми. Посебно ми се свиђао манастир Стара Ремета, ту смо били на вечерњој служби, после тога био је са нама у шетњи један искушеник. Зове се Душан, одвео нас је до једног извора који је био у оближњем шумарку. Око нас је било само зеленило и  нописив мир. Када смо се вратили, монаси су нас свратили на послужење. Послужили су нас колачима, воћем, соковима. Игуман тога манастира причао је са нама, а мир и тишина се уклапала у његову причу, по нека птичица се јављала цвркутањем као да и она слуша и разуме наш разговор. Морали смо да кренемо кући, већ се спуштао први мрак... Наредног дана Серјожа је предложио да нас води на Петроварадинску тврђаву. Тета Злата нас је пробудила рано, спремила нам сендвиче, слаткише, воду и ми смо пошли. Тамо ми је било много занимљиво. Поготово мами, сто пута је питала Серјожу за Тврђаву, а мене су посебно интересовали лавиринти. Било је много чудно и тајанствено, али све то ме је мамило. Видели смо са друге  стране Дунава Нови Сад. Било ми је све то интересатно, видела сам и велики сат којем су биле окренуте сказаљке:  велика је показивала сате а мала минуте. То је тако постављено  због путника који су пловили Дунавом, да би они могли да виде из далека колико је сати. Чудно да тај сат и дан данас ради. Када смо се вратили из шетње били смо сви уморни. Тета Злата нам је спремила ручак, ту је био и базен пун воде који смо ми деца напунили пре изласка. Када смо дошли кући вода је била већ топла од сунца. Сви смо појурили ка базену, било нам је врућина па смо се сви скидали да се што пре поквасимо водом и да се расхладимо. Када смо завршили, сви смо отишли на спавање, а после спавања идемо даље... Тета Злата нам је дала предлог да одемо да видимо Карловце и њихову културу и историју.
Отишли смо са њеним пријатељем Дејаном, он нам је био као водич, прво нас је одвео у гимназију. То је велика стара зграда, прва српска гимназија. Унутра су непроцењиве вредности. Показао нам је салу, где се скупљају професори и одржавају састанке, деца приредбе  и слично. Онда нас је одвео у једну другу салу. То је била библиотека, у којој се налази велико богатство. Било је много књига које су старе много година. Видела сам слику Мине - ћерке Вука Караџића, она је насликана са Бранком Радичевићем. Он је њу много волео, и на слици она везе а он јој свира гусле. По изласку из Гимназије видела сам једну интересантну ствар, где се чисте ципеле од блата при уласку у школу. То је било одавно и то још увек ту стоји. Одједном зачуло се звоно, то је позив за вечерњу. Сви смо отишли, а када се завршила вечерња, Дејан нам је причао о цркви. Никада нисам видела такав иконостас. По изласку из цркве дошли смо кући. Сви смо причали како нам је било лепо свих ових дана, а тета Злата нам је предложила да нас сутра води на Гроб Бранка Радичевића. Сутрадан смо рано устали и пошли. Када смо тамо стигли, сели смо на једну клупу, јели и после тога смо се играли лоптом. Ја и Јаков почели смо да се полако пентрамо на једно брдо, са нама су пошли и сви други: Сана, Сара, Теодора, Анђа и Цока, а за нама су ишле мама и тета Злата. Сви смо имали по један штап у руци који нам је помагао да се пењемо без проблема и на крају смо стигли на гроб Бранка Радичевића. Горе је било лепо, видела сам и цвеће који су сигурно стављали путници намерници. Ту смо се сви добро одморили од пењања. Онда смо сви полако сишли. Путем, док смо враћали кући, певали смо песме у колима, разне песмице: певали смо и наше косовске. Била је увек гужва па се дешавало да неко седи и у гепеку. Све су ово слатки доживљаји. Дошао је дан када смо морали да кренемо, опет иста она туга појављује се у мени, иста она као са Јоцом и са породицом Милосављевић. На тренутак сам остала сама у соби и осетила сам да сам ове људе за кратко време заволела као род рођени. Молила сам Господа да не дозволи да виде моје сузе и да се не расплачем пред њима. Борила сам се са собом и са својим осећањима, гутала сам сузе и скретала погледе од свих њих да ме не примете. Да су ме у том трену запитали шта ми је, сигурно не бих издржала, и заплакала бих. Тога сам се бојала, па сам ишла из собе у собу и тако губила трагове и крила моје сузне очи. Серјожа нам је помогао око торби и сместио у кола. Сви су изашли да нас испрате. Једва сам чекала да уђем у кола, јер је било неиздржљиво. Ја сам прва ушла, за мном моје сестре, а мама је још увек била са Јаковом. Играла се са њим, јурили су се као возићи. Морала је да и она уђе, мада сам видела да и њој није било свеједно. Када смо пошли за аутом су јурили Јаков, Сара и Теодора, махали су нам а и ми смо њима... Скренули смо у прву улицу и они су нестали... Путем, док смо ишли на станицу у Београд, нисам ништа могла да причам, само сам ћутала и тешила себе да ће опет Бог да нас споји. Када смо стигли на станицу, сви су дочли да нас испрате: ту је био Саша, Верица, Серјожа, Цеца. Било је лепо опет видети их, али и тужно јер се брзо растајемо. Дошао је аутобус ми смо унутра ушли, са нама су ушли Саша и Серјожа, помогли су нам око мојих сестара, јер су се оне већ успавале. И одједном, сви су нестали, подигла сам се да их још једном видим, али њих више није било. Аутобус креће, а део мене остао је са њима, са овим добрим људима који су ми пружили толику љубав и пажњу.
За кратко време ми смо постали као једна велика породица - ми смо род у Христу! Богу хвала што ме је спојио са овим добрим људима. Хвала породици Попов, за све ове лепе тренутке које нећу никада да заборавим.