Писмо тринаесто - Путовање: у Београду

9. јун, 2008.

Помаже Бог драги моји, ево ме са новим писмом. Нисам дуго писала, али то не значи да сам вас заборавила.
Недавно сам добила позив од породица Милосављевић, Попов и Вратница да код њих дођем у госте у Београд и у Сремске Карловце. Једва сам чекала да дође тај дан када ћу са мамом и две сестре отићи код њих, јер су они врло добри људи. Дошао је дан када је требао да буде упис путника за аутобус. Сутрадан је испред амбуланте била велика гужва људи који су нестрпљиво чекали аутобус. После извесног времена аутобус за Косовску Митровицу је дошао. Путовање је текло добро све док се аутобус није покварио у албанском селу близу Малишева. Сви смо се уплашли и изашли напоље. Није било мреже на телефону да позовемо било кога да би нам помогао. Попели смо се на једно брдо, нашли албанску мрежу и позвали КПС полицију. Они су нас чували све док није дошао други аутобус УН-а који нас је превозао до Косовске Митровице. У Приштини је била јако велика гужва у саобраћају, па смо због тога у Косовску Митровицу стигли у један сат. У Косовској Митровици смо се освежилe, купилe потребне ствари за пут и отишле да нађемо аутобус за Београд. Путовали смо 6 сати. Мени је пут веома брзо прошао. Док сам посматрала кроз стакло, размишљајући какав је Београд, ја сам се успавала. Мама ме је пробудила када смо били веома близу Београда. Била сам тако нестрпљива. После неколико минута угледале смо врата Беграда. Биле су то три превелике и дивне зграде, такође се мало видео храм Светог Саве. Како смо ишли даље ја сам била срећнија и срећнија. Стигли смо у главни град Србије Београд!
Слава Богу што нас је спасио јер да није било вере у Бога никада не би стигли до Београда и до породице Милосављевић.

***

У Београду све ми је било огромно. Јер место где ја живим је сасвим мало, једна улица која је свега неких 300 до 350 метара. И одједном када сам стигла у Београд све ми је изгледало велико. На станици нас је сачекао домаћин породице Милосављевић, Саша. Помогао нам је око торби, сместио у кола и одвео нас његовој кући. Док је возио градом, видела сам доста тога, пуно људи, кола, огромне зграде... Стигли смо и у његов стан. На вратима нас је дочекала његова жена, Верица. Када нас је видела све нас је изљубила и дуго грлила. Ја и моје сестре биле смо јако уморне и једва смо чекале да легнемо. Вечерале смо и отишле да спавамо. Ујутру када смо устале, већ је било другачије, биле смо свежије, доручковале смо и одмах кренуле у шетњу. Прво смо обишле храм Св. Саве. Никада нисам видела толикву цркву, испред храма је било прелепо, фонтане, цвеће, на све стране су били пролазници који су ишли у храм. Када смо ушли унутра занемела сам. Унутра је било прекрасно, иако је храм још у изградњи. Незнам шта пре да гледам, све је лепо урађено, ту сам се помолила са мојим сестрама и мамом за сав српски народ на Косову. После тога отишли смо у једну мању црквицу која је поред самог храма, ту смо видели једног оца од кога смо узели благослов, а он нам је даривао иконице. Рекли смо му одакле смо дошли, а он се обратио нама деци: ”А што сте дошли овде у Београд? Овде није добро”. На тренутак сам се повукла и запитала се чему те речи? Он нас је поздравио и ми смо пошли даље. Шетали смо улицама Београда, видела сам зграду владе Србије, скупштину Србије. Тета Верица нас је одвела у зоолошки врт, ту нам је било занимљиво, видела сам пуно животиња. Никада раније нисам била у зоо-врту. Видела сам вука, змије, корњаче, разне птице, мајмуне... пуно, пуно животиња. Ту је један паркић, па смо се и ту задржали, и лепо се изиграле, ја и моје сетре, а мама и тета Верица су причале и посматрале нас. Када смо се добро истрчале и изиграле изашли смо из зоо-врта. Окренула сам се да још једном видим, било ми је жао тих животиња, седе затворене, немају слободу кретања, они су као и ми у Ораховцу, баш тако. Наш живот је као и њихов, као у кавезу. После тога, дошао је чика Саша и колима нас је одвезао кући. Те вечери кућа је била пуна гостију, сви су дошли да нас виде. Прво је дошао Драгослав, то је човек који је главни инспектор у МУП-у. Донео нам је пуно кесу слаткиша, моје сестре су се много обрадовале, биле су пресрећне. Драгослав играо се са мојим сестрама, голицао их је, свирао нам је гитару и у једном трену учинило ми се као да је и он дете, баш се тако понашао. После тога дошла је и Цеца, то је другарица од мојих домаћина. Она је васпитачица, ради у вртићу са децом. Она се јако обрадовала кад нас је видела, а ми смо се одмах приближили њој, толико је топла и нежна, просто је немогуће не волети је. Тета Верица је отворила боцу црног ораховачког вина, напунили смо чаше и тако пили у наше здравље. Они су још остали, а ја и моје сестре смо отишле да спавамо. Сутра дан када смо устале, доручковале смо и после тога отишле да шетамо. Прво смо били у манастиру Свете Петке у Раковици. Ту смо купили иконице, и још по нешто, нисмо се много задржали јер су имали крштење. Пошли смо у други манастир, Ваведење. То је женски манастир. Ту су нас дочекале монахиње и игуманија. Игуманија се зачудила кад је чула да смо са Косова, и позвала нас је на сокиће и колаче. Попричале су са нама, дала нам поклоне, и слаткише. Ту сам осетила лепоту манастира, ту су и мошти, о томе нам је причала мати, и док је причала њене речи су се преплитале са цвркутом птица, што је још више улепшавало целу причу и сам манастир. Брзо је дошао и крај нашој посети том манастиру, морали смо даље да кренемо. Узели смо благослов од мати и кренули даље. Пошли смо на Калемегдан.
Тамо смо обишли прво две цркве, прва је била Ружица. Када смо ушли у цркву видели смо прелеп мозаик на зидовима, а ту је и извор Св. Петке. Добили смо по чашу воде од тог извора. Целивали смо покров Свете Петке који је био ту. После тога посетили смо још једну цркву која је била у близини. Она је била цела у живој огради. Испред врата су била два споменика, један витез и један српски војник у старој српској униформи. Када смо ушли у цркву, то се не да описати. Иконостас био је величанствен, све је било прелепо. Сликање није било дозвољено али ја нисам могла да одолим па сам сликала две слике. По изласку цркве обишли смо цео Калемегдан, све је било невероватно лепо. Стали смо на једну клупицу, били смо уморни и гладни. Пошли смо у центар града, у Кнез Михајлову. Ту смо сели да једемо, било је много гужве, видела сам пуно људе и деце, жена и девојака. Њихово је понашање било другачије од мог очекивања. Девојке су биле скоро голе, у сасвим малим сукњицама, кратким мајицама, отвореним на све стране, недра су им се видела, и то ме је јако зачудило. Чула сам и доста разговора људи око нас који су јели као и ми. Користили су срамне речи, псовали су Бога и Мајку Божију, и то ме је јако погодило. Тад сам се сетила речи оног оца који нас је срео код храма Св. Саве, и који је рекао: ”А што сте дошли у Београд?”. Тада сам схватила његове речи. Београд је леп али исто и ружан. Људи који ту живе нису сви исти. Има свакојаких. Превелика је гужва на улицама, пуно кола, сви негде журе, то ме је јако нервирало. Можда сам ја навикла на миран живот, без вреве и дреке. Не бих могла да издржим на таквом месту. Има и лопова, и свакојаких људи. Мислим да се тамо много брзо живи а и стари. Тамо су људи другачији од нас са Косова. Деца су другачија и другачије размишљају. Видела сам децу која су задовољена са свим и свачим а ипак им мало и увек траже још. То ме јако боли јер не знају да цене праве ствари, а то су Вера, Нада и Љубав.
Када смо завршили отишли смо на Аду. Дошла је и Цеца, пријатељица од тета Верице, а са собом је повела и своју сестричину. То је једно лепо васпитано дете. И много смо се лепо дружиле, моје су се сестре купале на Ади, и одмориле смо се баш доста. Већ је падао први мрак и ми смо пошли кући. Те вечери смо били сви на окупу, дошли су многи да нас виде јер већ сутра крећемо у посету другој породици. Тамо смо позвани на славу. Пакујемо ствари, мени се не иде, јер ми је срце узела породица Милосављевић. Они су предивни људи, највише ми се свиђа што су прави хришћани. Поклонили су ми пуно тога, мени и мојим сестрама. Било ми је тешко кад сам кренула код друге породице, потекле су и сузе, толико сам их заволела. Били су много добри према нама, као и Цеца и Драгослав. Овом приликом их све поздрављам и желим све што и самој себи.

***

Када смо отишли од породице Милосављевић, кренули смо пут Малог Мокрог Луга, код породице Вратница. Они славе црквену славу и позвани смо и ми. Када смо дошли већ је литија кренула улицама. Напред су били свештеници и барјаци, на челу са домаћином славе Јовицим Вратницом. Он је држао велики крст и ишао је први, а за њим и сви ми. Ишли смо улицама са иконама у рукама, стајали смо испред куће где су нас дочекивали мештани и бацали бомбоне и давали нам сокиће. Када се то завршило, ушли смо у цркву. Одржана је литургија, затим се ломио славски колач, све је било предивно. После литургије чекала нас богата трпеза, Јовица нас је претставио јер ми смо били његови гости. Ја сам била у народној ношњи. Јовица нас је замолио да устанемо и да отпевамо нашу химну Ораховачку.
Сви су плакали када су слушали песму, многи су пришли и сликали се самном. Када се то завршило отишли смо кући. Сутрадан смо устали рано. Јовица је предложио да нас води у град. Ишли смо у музеј кнегиње Љубице, ту сам видела пуно тога, толико ствари и толико вредности на једном месту. Имала сам осећај као да сам у времену када су Турци владали, баш тако, видела сам доста ствари и накита и справа из тог времена. Намештај је велике вредности, као и накит, ношње, лустери и разни детаљи који су много стари. Када смо ту завршили отишли смо у цркву Св. Марка, па у Саборну цркву. Нисмо се много задржали у цркви јер је тога дана било много венчања. После тога, обишли смо једно место које ме је јако зачудило и било ми је занимљиво. Јовица нас је одвео на једно место где је све било под земљом. Видела сам велики натпис где је писало да је Београд посвећен Богородици као град. Ту су биле велике степенице које су била покретне, и није им се видео крај. Полако смо сишли доле до краја. Било ме је мало страх. Доле је била подземна железница. Ту нас је Јоца сликао. Било ми је јако интересатно како то да се саме степенице покрећу. Никада то нисам видела. Онда смо изашли напоље и већ ми је било другачије. Одатле смо отишли пут Кнез Михјлове, мало одморили, јели и остали у оближњем парку. Ту смо се лепо изиграли. Сви смо се љуљали на љуљашкама и клацкали се. Са нама је била и Јоцина другарица која је била много добра према нама. Ту смо се много смејали. Када смо се изиграли, пошли смо кући. Спремали смо се за сутра, јер већ сутра идемо код породице Попов у Сремске Карловце. Пре него што смо пошли, били смо у цркви на литургији, тога дана је била недеља. Када се литургија завршила отац Илија нас свратио на сокиће, по нас је дошла и породица Милосављевић, и сви смо кренули пут Сремских Карловца. Сад нас очекује други домаћин, а ми му водимо госте са нама, Јоцу са другарицом, и Сашу и Верицу.
Код Јоце ми је било лепо, само све што је лепо кратко траје. Било ми је тешко јер се лако везујем за људе, али пут нас води даље, код Попових.