Писмo једанаесто - Ораховац

Субота, 31. мај 2008.

Мој родни крај је најлепши на свету, иако је окружен бодљикавом жицом. Нуди велику љубав, наду и веру. Ораховац ја од Бога дан, као и све лепоте у њему.
Испуњен је највећом лепотом коју је Бог неком подарио. Ораховчани су пуни љубави, то су имали прилике да се увере браћа и сестре из Ђурђевих Ступова. Они су наши чести гости, стално нас обилазе јер кажу да им срце у Ораховцу остане.
Мој крај је  испуњен Божјом лепотом који је Бог подарио, а то су виногради, зато познат по вину и ракији. Наше вино и ракија познати су по Србији и свету. Виногради у Ораховцу су благородни и има разних врста грожђа. Вредни људи обрађују своје винограде и раде онда им је грожђе много боље и квалитетније. Нажалост, има и оних који не раде и не смеју да оду на своје имања, па су им виногради пропали. Видела сам те винограде, они су запуштени, стубови су им повађени, корови око чокота... Жалосно је, а колико је требало да се ради, да се подигну и постигне добар квалитет тих винограда! Гледам те винограде, па се питам, зашто су овако пусти остали? Где ли су газде који су их гајили? Да ли сањају и мисле на своја имања, куће? Да ли су сећања остала дубоко урезана у њих, или су избледела? Некада су били ти виногради за пример, а гледај сада, шта су душмани од њих направили? Питам се да ли им је жао и да ли мисле на свој дом, имање? Мени је много тешко због тога што су виногради остали тако пусти, а били су као небески рај.

У Oраховцу природа је лепа и шарена, ваздух је чист, нема фабрике и нема ко да загади околину. Време и клима су много лепи и благи. Нису много хладне зиме. У Ораховцу сија најлепше сунце, и цвета најлепше цвеће од којих је најпознатији Косовски божур. Небо је велико и има места за сваког ко је добре воље. Орахoвац је мали, подељен је град, има само неких 300 метара слободне територије, али ипак тако велики, јер има срце велико, има добру душу и то осећају путници намерници, па се увек врате јер осете бескрајну нашу љубав. У самом центру српског дела налази се црква Успења Пресвете Богородице, која је направљена 1853 године. Она је прелепа, као и њен иконостас. Посебно је лепа стара икона Исуса Христа која се налази на десном стубу. Пред њом се моли народ Ораховца и сваки путник-намерник. На спољашњем зиду наше прелепе цркве налази се скулптура лава која је слична оној на вратима у Дечанима. Необично је што је тај лав високо постављен и близу је звоника. Звоник је саграђен 1914 године. Уз моју цркву почива гроб Ораховчана Благоја Кујунџића. На њему пише: ”...овде лежи тело неумрлог и вредног раденика просветног поља”. На самој граници измећу српског и албанског дела налази се сахат кула. Та кула је остала од времена Турака. На њој је био велики сат и по томе су људи знали колико је сати. У Ораховцу постоје куће које су веома старе, али се још увек у њима живи. Има их много спаљених, а породице ко зна где лутају по свету. Обишла сам једну у мом комшилуку, сећам се да сам се као мала девојчица често играла у једној од тих кућа. Била је једна фотеља коју сам много волела и на њој би се увек успавала. Жао ми је што се овде прекида опис, јер незнам за другачији Ораховац. Никад нисам била у граду Ораховцу јер постоји граница докле ја могу да одем. Доњи део Ораховца је за мене нешто сасвим страно и никада нисам била у њему, мада видим га издалека. Велик је, има доста зграда, болница, школа, продавница, тржних центара итд. Иако је доњи део града по изгледу много лепши, за мене је горњи део Ораховца најлепши град који сам икада видела, јер тих 300 метара слободне територије које ми имамо и где где ја живим има срце и душу и добре људе које неизмерну и бескрајну љубав нуде.
Српски део Ораховца је место где има вере, наде и љубави. Да није тако народ никада не би остао ту где јесте.