Велики Четвртак, 24. април 2008.

Помаже Бог драги моји, ја сам Јована Радовановић, ученица сам петог разреда и одлична сам ученица. Имам 10 година још мало па ћу 11.

Живим на Косову са родитељима и са још две сестре које су млађе од мене.

Место у коме ја живим зове се Ораховац, то је једина енклава у Метохијском делу.

Ораховац је подељени град, у већем делу града живе Албанци и имају све услове за нормалан живот, а док ми Срби живимо у једном делићу који износи свега  300 метара слободне територије . Да добро сте прочитали само 300 метара слободне територије. То је тај српски део и ми ту живимо. Често нестаје струја па се дешава да ја и моје сестре пишемо домаће задатке уз свећу. Када нема струје ја често измислим неку нову игру или причу и тако нам прође брже време. На улицу несмемо да излазимо јер прети опасност од злих људи који   се шетају српским делом.  У центру српског дела налази се црква УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. Ја се ту са мојим сестрама и родитељима молим да ГОСПОД спаси сав српски народ на Косову и Метохији и широм света. Литургију служи отац Веља Стојковић. После службе отац Веља увек сврати људе на кафу и на по чашицу домаће ракије, тако се сви скупе, причају и поделе своје бриге. Црква је ограђена бодљикавом жицом тако је то поставио Кфор због безбедности. Испред цркве је постављен велики тенк, ту даноноћно стоји Кфор и тако чува цркву. Живот на Косову је много тежак, али ипак живи се уз Божију помоћ. Најтеже је што немамо слободу кретања , ми деца то највише осећамо. Моје је детињство покошено и ускраћено. Тако је код сваког детета на Косову, ми не мислимо оно о чему треба деца да мисле , да се играмо и да се бавимо детињим бригама. То деца са Косова а нарочито из Ораховца одавно не чине. Ми мислимо о другим стварима. Свако дете размишља као одрасла особа, тако нас је живот учио. Често када нам дођу гости из Србије, причају са нама о свему и свачему и сами примете наше понашање и диве нам се. Ја се тада много лепо осећам јер на тренутак уз причу и песму заборавим ко сам ја и где живим, и тада сам много срећна, али то кратко траје јер нам гости брзо оду. Онда сам ја много тужна и кад крене аутобус ја подигнем обе руке и из свег срца и снаге им машем и тако аутобус оде а ми останемо са истом тугом и истим болом и са истом жељом за слободу. И тако свих ових година...

    За сада толико о мени писаћу неком другом приликом о нечему другоме пуно поздрава од Јоване Радовановић из Ораховца. Остајте ми смиром Божијим, З ' Богом.

Јована са сестрицама Слободанком и Анђелијом