УЧИНИ ПА ЗАБОРАВИ
Не бележи своја добра дела, јер ако их забележиш, брзо ће избледети, ако, пак заборавиш их, биће уписана у вечност.
Не бележи зла дела суседа свог, јер ако их забележиш, пола терета њихових зала пашће на тебе. Ако их пак заборавиш и Бог ће твоја зла дела предати забораву.
Свети Николај Жички
Просте душе
Код нас на Балкану још се налази по планинским селима простих душа с толиким богатством доброте и чедности, да када би их бацили у главну улицу ма коју од пет и пет престоница, ви би се нехотично сетили приче о благу заривеном под земљу.
- Шта би тек било од ових простих душа, испуњених добротом и чедношћу, да су простудирали седамдесет и седам варошких филозофија и теологија?
Било би несумњиво оно исто што и са здравим човеком, који би прогутао седамдесет и седам пилула, одређених за болесна човека.
Уболестио би се.
Филозофије и теологије множе се тамо где се множи духовна затупелост. Тамо где је болест, тамо је и медицина.
Однос вере према системима филозофије и теологије сличан је односу хигијене према медицини.
Свети Николај Жички
Добитак и губитак
Кад се добитак гледа изблиза, види се као добитак. Кад се добитак гледа издалека, види се као губитак.
Кад се губитак гледа изблиза, види се као губитак. Кад се губитак гледа издалека, види се као добитак.
Добијање Бога једини је добитак, који је добитак и изблиза и издалека.
Свети Николај Жички
Ћутање
О три предмета не жури да говориш:
о Богу - док не утврдиш веру у Њега;
о туђем греху - док се не сетиш свога; и
о сутрашњем дану - док не сване.
Свети Николај Жички
Стопе
Неко ми је причао да се један човек увек молио Богу, да га не оставља на земном путу, и као што је Господ некада пратио своје ученике на путу за Емаус (Лк.24.13-32), да тако и њега прати на путу његовог ж ивота. И на крају свог живота имао је овакво виђење: видео је себе како иде пешчаном обалом океана (океан вечности, поред којег пролази пут смртних). Окренувши се, видео је трагове својих стопа на меком песку како иду далеко у назад. То је био пут његовог протеклог живота. И поред трагова својих стопа налазили су се трагови још једног пара стопа. Схватио је да га је то Господ пратио у животу, као што Му се и молио. Али на неким местима пређеног пута видео је трагове само једног пара стопа, које су се дубоко урезале у песак, као да сведоче о тежини пута у то време. И сетио се тај човек шта је тада било, када су у његовом животу били посебно тешки тренутци и када је живот изгледао преко сваке мере тежак и мучан. И тај човек је са прекором рекао Господу:
- Ето видиш, Господе, у тешка времена мог живота, Ти ниси ишао са мном; видиш ли трагове само једног пара стопа; ја сам тада сам ишао кроз живот, и по томе како су се трагови дубоко урезали у земљу, видиш да ми је тада било веома тешко да идем.
Али, Господ му одговори:
- Сине мој, ти грешиш. Ти заиста, видиш само трагове једног пара стопа у оно време твог живота, кога се се ћ аш као најтежег. Али, то нису трагови твојих стопа већ МОЈИХ . Зато што сам те у тешка времена твог живота узимао на своје руке и носио. Тако, сине мој, то нису трагови твојих стопа, већ мојих.
Из Старечника
Исприча неки монах ави Пимену:
Учинио сам велики грех и желим да живим у покајању три године.
Рече му старац:
- Много је.
А монах га упита:
- А до једне године?
Овај ће опет:
- Много је.
Они што беху присутни рекоше:
- А до четрдесет дана?
А овај ће опет:
- Много је.
Па додаде:
- Ја вам кажем, ако се човек покаје свим својим срцем и не настави да чини грех, за три дана Бог ће га прихватити.
Духовитост духовних, поново
Игуман упита једног Старца за савет:
- Оче, каква треба да је проповед?
- Проповед треба да има добар почетак и добар крај. А затим треба да их повежеш једно са другим.
У једном манастиру, настојатељ је заспао са време сабрања.
- Ућутимо, браћо, пустимо нашег оца да мало одспава.
Настојатељ подиже главу и рече:
- Како да спавам, браћо, ако ви не причате?
Старац Исаија је рекао: - Ако Цркви буде недостајало храбрости да брани своје погледе, то неће бити због недостатка храбрости, већ због недостатка погледа.
Један старац, кога је мучио демон унинија, узвикну:
- Господе, ако си Ти свуда, како сам онда ја тако често негде другде?
О пријатељству
. Пријатељ – то је човек који зна све о теби, и, упркос томе, не престаје да те воли
Р. Емерсон
Пријатељство – то је уметност ћутања удвоје.
В. Аксенов
Живи тако, да твоји пријатељи никада не постану твоји непријатељи, а да ти непријатељи постану пријатељи.
Питагора
Пријатељство се завршава тамо где почиње неповерење.
Сенека
Два друга
Била једном два друга...
Једном се деси да се посвађају, и један од њих другоме опали шамар.
Овај, иако га је болело, ништа не рече, већ на песку написа: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ опалио шамар.”
Они продужише даље, и наишавши на језеро, одлучише да се окупају. Одједном, друг који је добио шамар поче тонути. Други хитро скочи у воду и извуче га на обалу. Када утопљеник дође себи, написа на камену: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ спасао живот.”
Тада га друг, који му је опалио шамар и који га је спасао, упита:
- Када сам те увредио, писао си по песку, а сада пишеш по камену. Зашто?
- Када нас неко увреди, то треба да запишемо на песку, како би ветар могао развејати. А када нам неко учини добро, то треба да уклешемо на камен, како га никакав ветар не би могао обрисати.
Научи да увреде пишеш по песку, а радости по камену.
Духовитост духовних
Неко упита једног старца зашто се брак назива светим.
- Зато, одговори старац, што је у њему много мученика!
Ава Сисоје је рекао о александријским богословима:
- Када би Господ тражио од богослова да саставе десет заповести, имали бисмо хиљаду заповести.
Један човек рече Светом Антонију:
- Ти си највећи монах на целом истоку!
- Ђаво ми је то исто рекао – рече свети.
Један старац рече неком мирјанину:
- Следећих пет година имаћеш тежак живот.
- А после?
- А после ћеш се навићи.
Ава Макарије је, о једном човеку који му је непрестано досађивао, рекао:
- Никада се његово присуство не може упоредити са његовим одсуством.
Два монаха се сретоше у пустињи. Поклонивши се један другоме, први упита другог:
- Оче, опрости моју нескромност, ниси ли ти живео неко време у Антиохији?
- Никада тамо нисам био, одговори други.
- Ни ја. Мора да су то била нека друга два монаха.
Крст
Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:
- Господе, дао си ми претежак крст!
Тада му се јави Господ и рече:
- Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.
И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.
Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:
- Господе, дај ми овај крст.
А Господ му рече:
- Па то и јесте твој крст.
Јерменин и његов син
На самрти позва стари Јерменин свога сина па га доведе до прозора и упита шта види.
- Људе, одговори он.
Затим му пружи огледало да се погледа и упита га шта види.
- Видим себе, одговори син.
- Ето, сине! И прозор и огледало направљени су од истог стакла, с том разликом што се на стаклу од огледала налази танки слој сребра. И у животу је тако: где год се сребро нађе између људи, ту човек види само себе.
Пут Крста за време рата
+ Христос је осуђен на смрт +
Перући своје руке од невине Крви,
Пилат осуди Христа на смрт.
Светске вође перу своје руке од невине крви:
"колатералне штете" и несрећних жртава "пријатељске" паљбе.
Господе, опрости својим људима.
Обасјај оне који су погинули Светлошћу Лица Твога
и загрли их у Вечности милошћу и љубављу Твојом.
Владање собом
Људи који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком.
Људи који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави.
Људи који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.
Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.
Свети Николај Жички
Станица за спасавање
На стеновитој морској обали, тамо где су се бродови често о стење разбијали, налазила се мала и полуразрушена станица за спасавање. Била је то сасвим обична кућица с једним јединим чамцем. Неколицина људи, који су сачињавали спасилачку екипу, у потпуности су се посветили том послу. Даноноћно су стражарили и на и најмањи знак о катастрофи, бацали су се у морске таласе, не обазирући се на опасности које су претиле њиховом животу. Захваљујући томе, много је живота спашено и станица се коначно прославила.
Што је станица постајала познатија, то је све више људи желело да буде члан прослављене екипе. Великодушно су нудили своје време и свој новац. Тако су били примљени нови чланови, купљени нови чамци и обучени нови спасиоци. Уместо полуразрушене кућице саграђена је огромна и веома комфорна кућа, која ће моћи да задовољи потребе бродоломника. Но будући да се бродоломи не догађају свакодневно, та кућа је постала омиљено место за сусрете – као нека врста клуба.
Време је пролазило... Спасиоци су толико били заузети међусобним дружењем да је потпно престало да их занима спашавање бродоломникâ. Но и даље су учествовали на парадама и на реверу носили значке на којима је био исписан њихов слоган: “Спашавање бродоломника”. Истину говорећи, ако би неко и био спашен, онда је то изазивало много буке и негодовања јер су ти несрећници обично бивали прљави и болесни па су упропаштавли тепихе и намештај.
Веома брзо су друштвене акције постале тако честе, а спасилачке тако ретке да се на сусрету чланова клуба догодила веома искрена размена мишљења о том проблему. Неки од чланова су инсистирали да се врати пређашњи начин организације и деловања. Није преостало ништа друго него да се гласа. Гласање је показало да су они који тим предлозима нарушавају спокојство станице у огромној мањини, те им је предложено да напусте клуб и оснују други клуб.
То су и учинили – мало даље низ обалу саградили су станицу за спасавање. Бродоломницима су помагали тако несебично и с таквом храброшћу да је након неког времена њихово херојство постало општепознато. Тада је њихово чланство почело да се повећава, уместо кућице су саградили вилу, а њихов идеализам се угасио...
Ако случајно данас прошетате том обалом, видећете мноштво луксузних клубова. Сваки од њих се, с разлогом, поноси својим наслеђем и својом традицијом. Ту се и даље догађају бродоломи али, изгледа да то никога не узнемирава баш много.
Како изгледа Бог
Један се старац врати из пустиње.
- Кажи нам какво је твоје поимање Бога? – упиташе старца.
Но како да им исприча оно што је осећао у срцу своме?! И зар је уопште могуће речима описати Бога?
Но на крају је ипак, на њихово инсистирање, описао онако како је знао – приближно, не баш сасвим прецизно – а све у нади да ће бар неко пожелети да све то сâм проживи.
Људи су се ухватили за његове речи.
И не само то – претворили су их у свештено предање.
Потом су старчеве речи наметали другима као свету веру.
Људи су били спремни на огромне жртве док су старчеве речи проповедали по далеким крајевима.
Неки су за њих чак и свој живот дали.
Старац се због свега тога веома ожалостио и размишљао је како би много боље било да ништа није ни говорио.
Војнички рок
Ма колико изгледало чудно, ипак је истина да ми долазимо у овај свет не да у њему уживамо, него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат да се наслађују ратом, него да се спасу од рата!
Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овога живота ми долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот.
Прави хришћани никада нису сматрали овај живот друкчије него као војничку службу. Сваки војник има да одслужи свој рок и да иде кући. И као што војници броје дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дому, тако и хришћани непрестано мисле о крају овога живота и о повратку дому.
Свети Николај Жички
Бог Који заборавља грехе
У неком селу се једној старици јавио Бог.
Старица је то испричала свештенику који јој, бринући се за духовно здравље своје парохијанке, рече:
- Ако вам се Бог поново јави, замолите Га да вам исприча моје грехе који су само Њему јединоме знани. То ће бити прави доказ да вам се уистину јавља Бог, а не неко други.
Након месец дана старица је поново дошла код свештеника и он је упита да ли јој се Бог поново јављао. Она потврдно климну главом. Тада је свештеник упита:
- Да ли сте Га питали оно што сам вам рекао?
- Јесам.
- И шта вам је одговорио?
- Реците своме свештенику да сам заборавио његове грехе.
Тада свештеник рече:
- То је заиста био Бог.
Једноставно буди
Буди довољно јак да би се свакога дана могао срести са светом.
Буди довољно слаб да би схватио да не можеш све да урадиш без помоћи других.
Буди дарежљив и великодушан према онима који требају твоју помоћ.
Буди обазрив при задовољавању својих потреба.
Буди довољно мудар да би схватио да не знаш све.
Буди довољно блесав како би могао да верујеш у чудеса.
Буди спреман да са другима поделиш и своју радост и своју тугу.
Буди лидер онда када схватиш где је пут који су други изгубили.
Буди одлучан када се нађеш усред неодлучности.
Буди први који ће супарнику честитати на успеху.
Буди последњи који ће критиковати колегу који је себи дозволио да направи грешку.
Буди сигуран да ниси пао ако си се спотакао при следећем кораку.
Буди уверен да је твој коначни циљ исправан како не би кренуо кривим путем.
Воли оне који тебе воле.
Воли оне који те не воле, јер ће се тако и они моћи променити.
Монах и његово Ја
Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.
И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:
- Ко си ти?
И зачу одговор:
- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.
Потпуно схватање света
Неки старац и његов ученик уђоше на капију великог града. Намера им је била да житељима причају о хришћанској вери.
Један хришћанин, иначе житељ тога града, приђе старцу и рече му:
- Оче, зар заиста мислиш да је житељима овога града потребна твоја проповед? О не, они су каменог срца и истини се противе. А што је још горе, они уопште и не желе да уче. Зато, не траћи на њих своје драгоцено време.
Старац га пажљиво погледа, па рече:
- У праву си.
Након неколико минута страцу приђе други хришћанин и рече му:
- Оче, молим те, немој ни једног тренутка да посумњаш да ћеш у овом прелепом граду с радошћу бити примљен. Људи те чекају и надају се да ће од тебе чути драгоцене речи јеванђељског учења. Заиста су већ уморни од жеље за знањем и спремни су да служе. Њихова срца и њихов ум спремни су за тебе.
Старац га пажљиво погледа, па рече:
- У праву си.
Ученик не издржа, па упита старца:
- Оче, молим те, објасни ми како то да си обојици рекао исто, иако су ти они рекли потпуно супротне ствари?
А старац му одговори:
- И ти си у праву. Но вероватно си приметио да су обојица рекли истину која одговара њиховом схватању света. Први од њих у свему види само лоше, а други тражи оно што је добро. Обојица схватају свет онаквим каквим очекују да га виде. Сваки од њих полази од свог искуственог схватања света. Ни један од њих није слагао, него су обојица рекли истину. Али не потпуну истину.
А Бог је рекао “Не”
Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.
Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.
Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.
Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.
Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.
Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета моје духовно узрастање.
Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”.
Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.
Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим...”
Срећни рибар
Неки капиталиста је био заиста шокиран кад је видео једног рибара како се испружио поред чамца и ужива у заласку сунца.
- Зашто не пецаш? – упита богаташ.
- За данас сам упецао довољно рибе.
- А зашто не би данас још више напецао? – чудио се богаташ.
- И шта да радим с вишком рибе? – упита га рибар.
- Да је продаш и зарадиш више новца, од којег ћеш моћи да купиш мотор. А уз помоћ мотора моћи ћеш да отпловиш много даље и да упецаш много више рибе. Доцније ћеш моћи да купиш мрежу и да захваљујући њој уловиш много више рибе и зарадиш много више новца. Касније ћеш моћи да купиш два чамца... па чак и целу флоту чамаца. А онда ћеш бити богат као ја.
- И онда?
- Е, онда ћеш на прави начин почети да уживаш у животу.
- Па шта мислиш да сад радим?
Пратити Пут
Један отшелник, заиста свет човек, одрекао се свог тиховања и дошао у многољудну средину. Глас о њему брзо се надалеко пронео и људи су похрлили ка њему. Једни су тражили благослов, други за савет молили... Свети никоме није одбио молбу.
Једнога дана код њега пристиже неки веома богат човек. Његова кочија беше веома раскошна. Било је очито да је богаташ веома разочаран изгледом светога. Загледајући његову изношену одежду, он рече:
- О, многопоштовани, ти заиста веома лоше живиш!
- Ја заиста живим у сиромаштву, али не живим лоше. Лоше живи онај ко о Путу зна и снаге има, али Га не прати.
Прича о Простом Човеку
Све је почело једног сивог зимског дана. Оно о чему ова прича говори догодило се једном сасвим једноставном, простом човеку, толико обичном да су га, кад се родио, тако и назвали – Прост Човек. До тог зимског дана живео је тако једноставним животом да се чак може рећи како му се никада ништа није догодило. Па и сâм тај дан је почео тако једноставно и незанимљиво да је претила опасност да то буде сасвим обичан рођендански дан Простог Човека... Јао, умало да не заборавих рећи: то је био његов већ тридесети рођендан. Уосталом, умало и он сâм није заборавио да му је рођендан. А шта тек рећи за остале. И претходних 29 рођендана прошло му је исто тако.
- Ех, како је леп овај мој живот, – помисли Прости Човек (његови суседи се нипошто не би сложили с овим његовим мишљењем). Само једно силно желим – да добијем поклон, ма макакв, макар и најмањи поклон.
Клекнуо је на колена и почео да се моли, уосталом, сви прости људи се моле:
- Господе, само Те молим да случајно не помислиш да ми се нешто не свиђа у мом животу. Напротив, мени се мој живот свиђа и све ми је у њему добро и лепо. Али данас ми је рођендан, и знаш... Желео бих да Те замолим за неки поклончић. Но, ако Ти мислиш да ми поклон не треба, онда ништа...
Одједном се зачуло куцање, прво на прозор а онда на врата. И не сачекавши одговор, у кућу упаде група насмејане дечице из суседства. Били су радосни а образи су им се руменили од мраза.
Иначе, Прост Човек је са суседима био у веома добрим односима. Деци је дозвољавао да из његове баште узму што год желе, а уз то су с великим задовољством убирали и последње плодове с његових воћки. За њега нису остављали ама баш ништа. И одрасли су га веома волели, јер уколико би нешто посудили од њега, он никада није тражио да му то врате, а то је свима веома, веома пријало. Додуше, неки дечак га је једном приликом упитао:
- А зашто те мој тата зове наивчином?
Деца су се на то грохотом насмехјала и углас повикала:
- И мој тата те тако зове!
- И моја мама то исто каже!
- И моја...
Потом су дечица почела да скакућу око Простог Човека и да певуше: “На-и-вчи-на! На-и-вчи-на!” Прост Човек је само стајао и смешкао се. Он вероватно није ни знао шта та реч значи...
Но кад је тога дана видео децу у свом дому, веома се изненадио. Посета га је тим пре изненадила што је била зима па деца нису имала шта да уберу у његовој башти. Посебно се изненадио кад је видео да свако дете држи понешто у рукама. Једни су држали цртеже, други звездице и цвеће, направљене од разнобојних папирића, а једна девојчица је носила крпену луткицу без једне ноге. “Срећан рођендан!” сложно су запевала дечица и почела да му предају поклоне.
- Погледај, овде сам нацртао куцу. Признај да баш личи!
- А ја сам ти нацртала принцезу. Зар није лепа?!
- А ово је моја најдража лутка, – рече му девојчица. Поклањам ти је, али, молим те, добро се брини о њој. Јел' важи? Знаш, она је инвалид... Могу ли понекад да је узмем од тебе и да се с њом бар малкице поиграм?
- Наравно, кад год пожелиш! – одговори Прост Човек. Покушаћу да јој направим нову ногу и, веруј ми, лутка ће поново бити здрава.
Доцније, док су сва деца пила чај и служила се слатком, Прост Човек је с љубављу гледао и на њих и на поклоне и размишљао: “Ех, како је Господ добар! Замолио сам Га за само један једини поклон, а Он ми их је послао тако много... Па још толико гостију... Хвала Ти, Господе!”
Кад је почео да се спушта сумрак, а и слатка више није било, дечица су кренула својим кућама. Уосталом, знали су да их родитељи чекају. Прост Човек се огрнуо својим старим похабаним капутом, обуо чизме па кренуо да испрати своје госте.
- До виђења! И још једном – срећан ти рођендан! – узвикивала су дечица док су се удаљавала од његове куће.
- До виђења! И хвала вам што сте дошли! – довикну им Прост Човек.
А девојчица, која му је поклонила своју луткицу, га је чак цмокнула у образ пре но што је потрчала за осталом дечицом.
И док је Прост Човек ишао од капије до врата свога дома, снег је шкрипао под његовим ногама, он се смешкао, а низ образ му се, ко зна због чека, скотрљала једна суза...
***
На самом прагу он се спотаче о некакву кутију.
- Шта ли је то? Можда је неко од деце нешто заборавио?
Унео је кутију у собу и на омоту прочитао: “Простом Човеку! Рођендански поклон. Господ Бог”.
Полагано је отворио пакет и бојажљиво у њега завирио. Унутра је било нешто што је блистало. Била је то нека необична кугла. Пажљиво ју је извадио из кутије и топла светлост се разлила по целој соби. Кугла је на додир била топла а из ње је допирао тих и умилан звук... Прост Човек је схватио и усхићено узвикну: “Па то је Глас. Ех, заиста је предиван. Баш ме занима коме ли припада?” Тог трена његов поглед се заустави на кутији, на којој је и даље писало: “Простом Човеку...” Уздахнуо је и бојажљиво привио Глас на своје груди...
Када се ујутро пробудио, Прост човек рече:
- Ех, који чудан сан!
Свим срцем је пожелео да запева. Брзо је устао из кревета, пришао прозору и песма је сама од себе потекла. Па иако раније никада није певао, ноте су се саме по себи низале и као сунчани зраци узлетале ка небу. Речи песме долазиле су саме и неочекивано па као хитри коњи појуриле да некоме, негде тамо у даљини, причају о његовој песми. А Прост Човек певао је о сунчаном јутру, пролећу, прелепом свету, који је Господ створио, и о Сâмом Богу, Којему нико и ништа није равно!
Та чудесна песма разбудила је целу улицу. Људи су притрчавали својим прозорима и један другога питали: “Ко ли то пева?” Са сваком следећом строфом на улици је постајало све топлије и топлије. Снег је почео да се топи... песми се одједном придружило мноштво високих и кристалних гласова. Људи су сасвим неочекивано угледали мноштво птица, које су долетале са свих страна, кружиле око куће Простог Човека и певале заједно с њим. На дрвећу су се појавили зелени листићи а у ваздуху је замирисао ђурђевак. Стигло је пролеће!
Од тог јутра ни један једини дан није пролазио без нових песама Простог Човека. Неке од њих су казивале како је живот леп кад знаш да те Бог воли. Такве песме су изазивале толико радосна осећања код људи да просто нису могли да одоле а да не заплешу уз њих. Но неке његове песме су изазивале силну тугу, такву да су сузе из самога срца текле. Од њих је душа постајала чиста, баш као да се тек окупала у неком чудесном извору. Али, ма о чему да је Прост Човек певао свима је од његових песмама постајало топлије око срца.
***
Једнога дана, тек што је Прост Човек завршио своју песму, зачу како му неко промуклим гласом говори:
- Ех, какав ви дар имате! Заиста Божји дар! Ко би могао и помислити да у овој забити живи талентован човек?! Верујем да то овде нико не цени.
Потом се незнанац осврну око себе. Суседи, који су се по обичају окупили да би чули нову песму, малкице бејаху увређени. Но Простом Човеку беше веома драго што је незнанац одмах схватио ко му је даровао такав Глас.
Незнанац је наставио:
- С таквим талентом Ви треба да наступате у позоришту. Дозволите ми да се представим – ја сам Продуцент.
Прост Човек помисли како је то вероватно неки странац, и рече:
- А мене зову Прост Човек.
Будући да је посао Продуцента био да даровите људе показује публици, он предложи:
- Знате шта, хтео бих да вас покажем Великој Публици. Зато, пођите са мном.
И Продуцент је својим раскошним аутомобилом одвезао Простог Човека.
Ожалошћени суседи разиђоше се по својим кућама, а неко од деце рече:
- Можда је овако боље, јер он заиста прелепо пева...
У кући у којој се окупља публика, која уме да процењује туђе таленте, сви су били одушевљени песмама Простог Човека.
Једне вечери дама с великим шеширом рече Продуценту:
- Што сте га све до сада скривали? То заиста није лепо од вас.
Иначе, дама је себе сматрала великим зналцем талената. За себе је обично говорила: “Мој главни таленат је да препознам таленат”.
На то је омањи проћелав човек рекао:
- Треба приредити велики концерт овог талентованог човека. Сигуран сам да ће и сâм краљ доћи.
Био је то, иначе, познати музички критичар, чије су мишљење ослушкивале све новине. Уколико би он сматрао да нешто није вредно, онда се нико, ама баш нико, није усуђивао да то хвали.
Критичар је свом предлогу додао и ово:
- Није ми само јасно какво му је то име – Прост Човек? Какво ми је то па име?! На концерт човека с таквим именом нико неће доћи. И сами знате да је у нашем граду најважније име и због имена се и долази на концерт. Треба му дати неки псеудоним. Ма, знате већ да је то јако модерно...
Прост Човек није знао шта је то псеудоним и зато није ни схватио смисао овог предлога. Но, будући да није желео да ожалости те добре људе, пристао је.
Продуцент је брзо реаговао:
- Од сада ће његово име бити – Велики Таленат!
На ово су сви почели да аплаудирају.
Ујутро је град освануо облепљен плакатима, на којима је писало: “У нашем граду се појавио Велики Таленат. Концерт ће бити одржан у великој сали. Карте можете купити на билетарници”. Новине су објавиле да се нови таленат веома допао Критичару и да сви они који себе сматрају поклоницима талента треба да дођу на концерт.
Велика сала је била препуна а посетиоци су били свечано обучени. Владала је атмосфера “спознаје о блискости с уметношћу”. Деца из улице у којој је раније живео Прост Човек попела су се на оближње дрвеће, које се налазило наспрам прозорâ велике дворане. Карте су биле тако скупе да нико од старих пријатеља Простог Човека није могао да их себи приушти и да присуствује његовом монцерту.
Кад се Прост Човек појавио на сцени, деца су радосно повикала:
- Ено га, долази!
Прост Човек је почео да пева и деца су видела птице које су летеле двораном и осетила струјање топлог јужног ветра...
- Ех, баш ми је жао што се овде ништа не чује! – уздахну девојчица која му је поконила своју лутку. Остали се ћутке сложише с њом.
Многи мушкарци су за време концерта спавали. Они су, наравно, били поштоваоци али, поштено речено, не уметности, него пива које се продавало у позоришном бифеу. А даме су биле поштоваоци могућности да покажу своје нове хаљине, које су тако скупо, и прескупо, платиле. И зато, док су се песме разлегале, оне нису могле да узалуд губе време, него су пажљиво разгледале хаљине својих сусетки. Морале су да провере да ли је неко сашио хаљину скупљу но што је њихова.
Све у свему, концерт је прошао веома добро.
***
Тако је Прост Човек... Ах, опростите, Велики Таленат ушао у високо друштво. Питате се: шта то значи? То значи да су се уместо пријатеља око њега појавили неопходни људи, уместо песама – хитови, а уместо љубави – популарност. Свидело му се што без њега није могао проћи ни један значајнији концерт и што су посвуда биле његове фотографије. А кад би излазио на улицу, зачуо би сашаптавање:
- Ено Великог Талента! Ех, како је леп!
- О да, баш је диван. Ма, није то неки обичан прост човек...
А ако би се случајно срео с неким од својих бивших суседа, правио се као да их не познаје. Обично би промрмљао: “Нешто вас се не сећам” – и журно се удаљавао. Једном се на улици срео с оном истом дечицом која су код њега била за његов рођендан. Дечица су радосно потрчала, у намери да га као некада окруже...
Но Велики Таленат је љутито узвикнуо:
- Бежите од мене! Упрљаћете ми ново одело!
Но, треба га разумети јер је сада морао да држи до свог новог “имиџа”.
Али деца га, ко зна зашто, ипак нису разумела:
- Ех, па он се скроз променио. А можда то уопште и није он? Можда су нашег Простог Човека убили и уместо њега подметнули неког другог.
То су биле претпоставке дечице. А девојчица, која му је поклонила лутку, горко је заплакала.
***
Прошло је тачно три године од дана када је све то почело. Велики Таленат је прослављао свој 33. рођендан.
- Честитамо, честитамо! узвикивали су гости и поздрављали га бурним аплаузом. Била је то друштвена врхушка, а међу њима је био чак и сâм Краљ.
Гледајући званице, слављеник је размишљао: “Заиста сам велики успех постигао. И то само с 33 године!”
И – запевао је. Његов глас је био леп исто онолико колико и пре три године. Али, ко зна зашто, чим је запевао дворану је, уместо топлине, преплавила хладноћа а уместо птица почеле су да пролећу снежне пахуљице... Али његови гости то нису приметили, јер они су били поштоваоци уметности, а не живота... Они чак нису ни знали по чему се то живот разликује од смрти.
У једном тренутку Краљ се окрену и упита Продуцента:
- Да ли је истина да је он раније био веома сиромашан?
Продуцен тихо одговори:
- Ех, ваше величанство, кад бисте само знали с каквог дна и из какве беде сам га извукао.
Славље се завршило и гости су се разишли. А отишли су својим луксузним аутомобилима. Последњи је кренуо Велики Таленат, и то својом новом лимузином коју је сâм себи поклонио за рођендан. Јурио је кроз ноћ према својој огромној вили. Одједном су на некој раскрсници фарови његове лимузине на тренутак осветлили познато му лице. Схватио је да се ради о детету које поред зида неке куће лежи на снегу. Ни сâм не знајући зашто, Велики Таленат се заустави, изађе из лимузине и крену ка тој кући. Приђе полагано и виде како се малено тело покрену. Била је то иста она девојчица која му је за рођендан поклонила своју лутку. Па иако је од тог дана прилично порасла и иако јој је лице било модро од хладноће, ипак ју је препознао.
- То си ти, – прошапта девојчица и покуша да се осмехне, али мраз јој притом још јаче стеже помодреле усне. Но она ипак настави да му шапуће:
- Веома сам желела да те видим. Када су ми се пре пола године родитељи упокојили и кућу нам одузели, покушала сам да дођем до тебе, али ме нису пустили... Много сам се молила да још једном, пре но што умрем, чујем како певаш.
Одједном је њено лице почело да светли у тами.
- Молим те, отпевај ми ону песму о сунчаном јутру, о пролећу и предивном свету који је Сâм Господ створио. Сећаш ли се те песме? Увек ми је било тако топло око срца док би је певао...
- Шта? Да певам? Да певам овде на мразу? – охоло узвикну Велики Таленат. Не могу да певам на мразу! Разумеш, мој глас... изгубићу глас, прехладити се и више нећу моћи да певам... Не, не и не! То од мене немој да тражиш. Већ сам се смрзао. Само да се не разболим.
Брзо је ускочио у свој ауто и пожурио кући. Требало је да пре спавања држи ноге у топлој води, јер таленат се не сме излагати опасности.
А девојчица је заспала. Није успела да схвати да ли је то било тек привиђење или се Прост Човек заиста наднео над њом и с њом причао... А онда су дошли анђели. И Бог...
***
Следећег јутра Велики Таленат се с задовољством присећао свог рођендана. Од сусрета с девојчицом у његовом сећању није било ни трага. Шта, па зар не знате да нам у сећању остаје само оно чему дозволимо да траје? Истина, негде у најскривенијем кутку његовог срца остало је неко непријатно осећање. Али не треба придавати превелик значај ономе што се тако дубоко скрило и притаило. Зар не?
Потом је Велики Таленат пришао огледалу, које је прекривало читав зид, и заузео позу у којој се сâм себи највише допадао. То је чинио по неколико пута на дан, како би што боље осетио свој таленат. Дубоко је удахнуо и... Ма, шта је то? Треба поново покушати. И... Не, то није могуће – наш Велики Таленат је изгубио Глас. Хтео је да завришти из све снаге, али разлегло се само некакво непријатно шиштање, слично гласу којим је говорио Продуцент.
Ужаснут тиме, Велики Таленат је зајаукао:
- Шта да радим? Без свог талента постаћу само неки обичан, прост човек...
И као да га је гром ударио, и то посред срца које више није могло да задржи све оно што је у њему било притајено у протекле три године. Попут летњег пљуска запљуснула су га сећања на његов стари дом, на суседе и дечицу, јер они су били његови најбољ пријатељи... А потом се у сећању појавило лице девојчице и њен тихи гласић: “Отпевај ми...”
***
Прошло је неколико месеци. Дошло је пролеће.
Прост Човек седео је поред хумке изван града и посматрао дрвеће и птице. Први пут након три године разговарао је с Богом. Низ лице су му се сливале топле сузе. Плакао је први пут након три године.
- Господе, све сам изгубио. Не мислим на таленат који си ми поклонио, на рођендански поклон од пре три године. Изгубио сам радост, изгубио сам љубав својих пријатеља. Изгубио сам себе самога! Но, најстрашније је што сам Тебе изгубио... Можеш ли ми бар нешто од изгубљеног вратити?!
Бог му одговори:
- Могу. Но, да ли си спреман да до краја живота будеш Прост Човек?
***
Од тада Простог Човека нико више у граду није видео. И високо друштво га је ускоро заборавило. Истина, деца су причала како су негде у предграђу сретала Простог Човека и како им је певао своје нове песме. Но зар се може веровати деци? Зар не би требало да и сами пођемо у предграђе...
Андреј Славин
Круг
Замислите један круг, нацртан на земљи. Његову средину ћемо назвати центар а линије које воде од центра ка кружници радијусима.
Замислите да је тај круг свет, сâм центар круга – Бог а да су радијуси, тојест ове линије које воде од кружнице до центра – путеви људског живота. Онолико колико свети људи улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, у тој истој мери постају ближе и Богу и један другоме. Колико се приближавају Богу, толико се приближавају и један другоме и колико се приближавају један другоме, исто толико се и Богу приближавају.
Потпуно исти принцип важи и кад је реч о удаљавању. Кад се удаљавају од Бога и враћају се ка спољашњости, онда је очито да се један од другога удаљавају чим крену из центра и почну да се удаљавају од Бога; а колико се удаљавају један од другога, исто толико се удаљавају и од Бога.
Све ово важи и за љубав, јер је природа љубави таква да је свако од нас удаљен од ближњега уколико се налази изван круга и не воли Бога. Али уколико љубимо Бога, онда се с ближњим сједињујемо у љубави управо онолико колико се својом љубављу према Богу приближимо Самоме Богу. А колико се сједињујемо с ближњим, исто толико се сједињујемо и с Богом.
Преподобни Ава Доротеј
Лутка од соли
Једна лутка од соли путовала је хиљадама километара, а потом се зауставила на обали мора.
Будући да никада није видела ништа слично, лутка је била одушевљена том течном покретном масом и зато упита море:
-Ко си ти?
Море се насмеши и одговори јој:
-Дођи амо, па ћеш и сама схватити ко сам.
И лутка уђе у воду. Што је дубље залазила у море, то се све више топила. На крају од ње остаде тек једно зрнце. Но пре но што ће сасвим нестати лутка узвикну:
-Сада знам ко сам ја!
Живот и поезија
Стави свој живот у стихове.
И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзални и да с њим будеш у вези и хармонији.
Можеш бити аналитичар песме, но не заборави певати песму. Песнички критичари живе у миру, а песници само живе.
Анализа умртвљује, песма оживљава. Само поезија може васкрснути прозу. Поезија је никла из дрвета живота а проза из дрвета познања.
Сви говоримо: лаж је малотрајна, а истина је вечна. Зашто поезија дуже живи од прозе ако не зато што је она ближа истини, ближа животу. И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближи истини, ближи животу.
Свети Николај Жички
Време не чека
Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до последњих испита.
Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати кући.
Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази седмично.
Да би спознао вредност једног сата, питај о томе заљубљене који чекају сат времена да би се видели.
Да би спознао вредност једног минута, питај о томе некога ко је закаснио на воз, авион или аутобус.
Да би спознао вредност једне секунде, питај о томе некога ко је доживео несрећу.
Да би спознао вредност једне милисекунде, питај о томе некога ко је на Олимпијским ирама добио сребрну медаљу.
Време никога не чека. Зато добро чувај сваки тренутак који ти је дат – јер он је тако драгоцен!
Чиме се хвалиш
Чиме се хвалиш?
Златом? То исто злато држала је планина у себи, и није се хвалила.
Оделом? Ту исту свилу носила је гусеница у себи, и није се хвалила.
Здрављем? Још боље здравље има вук у гори, но не хвали се.
Апетитом? Мравојед с апетитом једе мраве до смрти, а потом мрави њега једу.
Срећом? Гле, лисица је неповерљивија према срећи. И кад стоти пут успе да ухвати кокош, она у страху ослушкује с које ће стране пући пушка.
Коњима? Како можеш високо мислити о својим коњима, кад они не мисле високо ни о себи нити – о теби!
Свети Николај Жички
Нађите времена
Нађите времена за молитву – то је дисање душе.
Нађите времена за богослужење – то је саборно општење са Богом.
Нађите времена за читање Библије – то је извор мудрости.
Нађите времена за рад – то је услов за успех.
Нађите времена за размишљање – то је извор снаге.
Нађите времена за игру – то је тајна младости.
Нађите времена за читање – то је основ знања.
Нађите времена за дружење – то је услов за срећу.
Нађите времена за маштање – то је пут ка звездама.
Нађите времена за љубав – то је истинска животна радост.
Нађите времена за радост – то је музика душе.
Бог у срцу
У некој прастарој причи вели се како је одмах након стварања света човек веома брзо прешао границе дозвољенога и да је та чињеница Творца веома забринула.
Бог је одмах након тога сазвао седам архангела на савет и рекао: “Створио сам човека и сада од њега нећу имати мира. Људи ће стално и стално ићи преко границе дозвољенога, а потом ће се жалити на свој несрећни живот. Где да се од њих сакријем?”
Архангели су о томе дуго размишљали. Један од њих предложио је Богу да се скрије на врх Евереста. Али, Бог му рече: “Иако се то још не зна, но људи ће веома брзо стићи на врх Евереста.” Други архангел је предложио Богу да се скрије на дно океана, трећи да се скрије на Месецу... Било је заиста много предлога, али Бог их је све одбацио.
На крају је један од архангела рекао: “Скриј се у срце човеково. Тамо Те нико неће узнемиравати, а пронаћи ће Те само човек отворена срца.” Тај предлог се Богу веома допао па је то и учинио.
Три зидара
Почетком четрнаестог века у централној Европи је започела градња велелепне цркве. Градњом је руководио један монах. У његовој је надлежности било да прати рад свих физичких радника и занатлија. Тако је једнога дана монах одлучио да провери како раде зидари. Одабрао је њих тројицу, и то као представнике различитих профила њихове професије.
Пришавши првоме зидару, монах га упита:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Зидар на тренутак престаде с радом па грубо, гласом препуним озлојеђености и неке врсте љутње, рече:
- Као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким ударцем длета о овај камен осећам како нестаје делић мога живота. Погледај само моје испуцале и жуљевите руке. Сав сам поседео, а лице ми је постало кост и кожа. Овај посао се никада неће завршити, него ће трајати из дана у дан – до у бескрај. То ме јако исцрпљује. И где је ту задовољство? Знам да ћу умрети много пре но што ће црква бити завршена.
Монах потом приђе другом зидару и рече:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Зидар му одговори тихим и мирним гласом:
- Брате мој, као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким ударцем длета о овај камен осећам како градим живот и будућност. Захваљујући овом послу, успео сам да моја породица живи у комфорној кући, у кући која је неупоредиво боља од оне у којој сам ја одрастао. Моја деца иду у школу и сигурно ће у животу постићи много више од мене. А све је то било могућно само захваљујући моме послу. Ја у ову цркву уткивам своје умеће и она ми то на свој начин узвраћа.
Монах потом приђе трећем зидару и рече:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Уз осмех и гласом препуним радости, зидар му одговори:
- Брате мој, као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким додиром длета о овај камен осећам како клешем своју судбину. Погледај само какви се прелепи облици појављују у камену. Док седим овде, ја не само да отелотворујем своје умење и свој занат него и дајем свој допринос ономе што је за мене тако драгоцено и у што верујем. Васељена, чији ће одраз постојати у овој цркви, свима нама ће узвратити. Овде, поред овог камена, ја се налазим у стању мира са самим собом. Па иако ову цркву нећу видети кад буде завршена, знам да ће она овде постојати хиљадама година, да ће бити оличење онога што је стварно у нама и да ће бити у служби онога циља ради којега је Свемогући и мене послао на ову земљу.
Чувши ово, монах се удаљио и неко време је размишљао о ономе што је чуо од тројице зидара. Те ноћи спавао је мирним сном, онаквим каквим већ дуго, дуго није спавао. Следећег дана монах је скинуо ознаке руководиоца радова на изградњи цркве и, заједно са својом дужношћу руководиоца, предао их трећем зидару.
Речи самоохрабрења
Једнога дана у неки град је стигао проповедник. Намера му је била да житеље тога града обрати у своју веру. Људи су у почетку слушали његову проповед, а потом су полако почели да се разилазе све док и последњи слушалац није отишао. Па иако више није било никога ко би га слушао, проповедник је и даље наставио да говори.
Неки путник намерник, пролазећи поред њега, застаде и зачуђено га упита:
- Зашто упрно настављаш са својим проповедањем кад видиш да су се сви разишли?
Проповедник му одговори:
- У почетку сам се надао да ћу те људе променити. А то што и даље проповедам чиним само зато да њихова равнодушност не би променила мене .
Бела Ружа
На широкој зеленој ливади, која се налазила далеко, веома далеко, на самом врху Модре планине, расла је Бела Ружа.
Ружа је била заиста прелепа. Нежне латице заслепљујуће белог пупољка њихале су се на ветру. Њена витка стабљика раширила је предивне зелене листове, излажући их сунцу, и преко њих пажљиво упијала млазеве топлог ваздуха. Ружа је била заиста префињена и свежа и опуштено се башкарила у слаповима сунчаних зрака.
Поред ње су расле и друге беле руже, али Бела Ружа је била толико лепа и дражесна да ниједна од њих није могла да се с њом пореди. Бела Ружа је заиста била најлепши цвет у целој долини.
Кроз долину је стално пролазило много људи и сви би се заустављали поред Беле Руже, усхићено шапћући: “Гле, Бела Ружа. Откуд само таква лепота!” У жељи да је што боље осмотре, сагињали су се и својим лицем скоро дотицали Белу Ружу. Искрено су бивали усхићени и радовали се њеној лепоти.
Тек доцније би јој се још више приближили како би је омирисали и уживали у њеном мирису. Притом су очично размишљали:
- Ех, овако прелепа ружа засигурно веома необично мирише!
Али Ружа уопште није мирисала.
Но људи су ипак у себи мислили:
- Праве руже миришу, и то заиста прелепо миришу!
Пролазници су покушавали да у ваздуху улове мирис Беле Руже, прилазили јој са свих страна, сагињали се до самога цвета, одмицали се и приближавали како би осетили њен мирис...
Али све је било узалуд. Ружа уопште није мирисала. Никакавог, али баш никаквог мириса није било.
То је било тако чудно и тако необично да су људи обично почињали да је разгледају још пажљивије. Тада би изненада приметили да изнад Беле Руже не лете пчелице, да по њеним гранчицама не пузе мравићи и да чак и лептирићи рађе бирају суседне руже.
Бела Ружа је уствари расла и цветала само за себе саму. Она није осећала никакву потребу да привуче лептире или пчеле, није осећала потребу да другима доноси радост, да продужи свој род...
Људи би тада схватали да то и није права ружа, да није жива. Зато би тужно климнули главом и удаљили се.
Тако су пролазили дани. Људи су свакодневно прилазили прелепом цвету, одушевили би се њиме, а потом разочарани одлазили од њега.
Након неког времена људи су, већ по навици, сасвим равнодушно бацали погледе према Белој Ружи, али су јој све ређе и ређе прилазили. И Ружа је почела да тугује. Јер она је, без обзира на све, сматрала себе живом и веома јој је пријала пажња коју су јој људи некада указивали.
Ускоро је дошао и дан када Белој Ружи нико, али баш нико није пришао. Ни један једини човек није обратио пажњу на Белу Ружу нити је ико нашао макар једну једину топлу реч за њу.
Ружа је била увређена и потпуно се затворила. Потом је помислила како је људи са стране виде боље него ли што она саму себе види и да, судећи по њиховим реакцијама, с њом ипак нешто није како треба. За Ружу су од тада сви дани постали исти – свитање је било исто као и залазак, а залазак исти као и свитање. Као да се живот за њу сасвим зауставио...
Но једном... Да, једном је поред Беле Руже пролазио веома необичан човек. Никада раније га није видела и знала је по томе да он није житељ велике долине. Но и он је приметио Белу Ружу. Био је толико усхићен њеном лепотом да је сео тик поред ње. Тихо је седео, разгледао Белу Ружу и истински се дивио њеној лепоти. Ружа се малкице охрабрила и чак је отворила своје нежне латице како би изгледала што лепше.
Сасвим неочекивано тај необични странац је ускликнуо: “Ех, заиста је прелепа ова Црвена Ружа!” Потом се странац сасвим приближио Ружи, помирисао је и одушевљено почео да говори о њеном чудесном мирису и о дивним осећањима која у њему изазива тај мирис. Странац се потом осмехнуо и малом стазицом весело наставио свој пут.
Спустила се ноћ, ноћ након чудесног дана. А чудесан је јер се управо те ноћи нешто необично догодило. Јер, људи који су ујутро пролазили стазицом што води кроз долину, одједном су усред мора белих ружа угледали Јаркоцрвену Ружу...
Ех, била је заиста прелепа, тако заносна, тако нежна... А мирисала је чудесно, пречудесно.
Људима је од одушевљења просто дах застајао. Дуго, дуго би стајали поред ње, дивили се њеној лепоти, уживали у чудесном мирису и блажено се смешкали. Потом би полагано, не скидајући осмех с лица, настављали свој пут малом стазицом што води кроз долину. Но притом су се и по неколико пута освртали да још који пут виде малу јаркоцрвену тачкицу на белом фону.
А та јаркоцрвена тачкица била је наша Бела Ружа која је себе поклонила људима.=
Воља Божја и човекова одговорност
У Светом Писму Бог се јавља као Биће Које је у највећој могућој мери одговорно за Себе и за Своју творевину. Господ нам с пуном одговорношћу саопштава шта мисли и осећа, шта Га брине, шта је допустиво, а шта не, с Његове тачке гледишта, шта Му се свиђа, а шта не. Он Себе дефинише као Биће Које је самостално у односу на акт Свога стварања и у односу на нас. Господ нам саопштава да је Он Љубав, Истина и Светлост.
Хришћани су призвани да се усличе Христу, да стекну Његову нарав, Његове особине. Човек је створен по лику и обличју Божјем, али је лик Божији у њему помрачен грехом. Уз особине као што су једноставност, љубав и доброта, Бог је од искони обдарио човекову природу и одговорношћу. Непослушност, и грехопад који је након ње уследио, јесте неодговоран поступак првога човека према себи самоме, али и терет који сви ми кроз векове носимо и предајемо га у наслеђе будућим генерацијама.
Осећај одговорности, којим је Бог обдарио човекову природу, извитоперен је грехом. Господ наш, Свемогући Бог и Отац Који нас воли, дао нам је пример савршене одговорности. Стварајући човека као слободно биће, Бог је, по Свом свезнању, знао да човек може ту слободу злоупотребити и тако сâм себи нанети зло. Зато је Господ при стварању слободног човека поступио веома одговорно. Тако је, још пре стварања света, на Предвечном Савету одлучено да Јединородни Син Божији буде ниспослан да искупи човека, којега је Он Сâм обдарио таквим особинама, као што су разум и слобода, којима човек може да се усличи Самоме Богу.
У том чину ниспошиљања Јединородног Сина да искупи људски род види се огромна одговорност Бога за Своју творевину.
Професор И. А. Иљин сматра да је због смањеног осећаја за духовност, због неспособности за доживљавање религиозног искуства, “у човечанству пољуљан и осећај одговорности. А управо тај осећај и јесте најверодостојније обележје духовности. Човек који уме стајати пред Господом с трепетом и страхопоштовањем, који своје духовне вредности може да учврсти кроз жеђ за оним што је свештено и који је спознао истинску радост већ је научио шта је то осећај одговорности и ступио је у сферу религиозног искуства, што уопште не зависи од тога да ли је тај човек прихватио неки догмат или му је рука остала испружена и празна.
Слично осећању истинске радости и осећање одговорности припада оним исконским и неспорним манифестацијама духовности и религиозности. Дух је стваралачка енергија и за њега је природно да се осећа одговорним за оно што чини и да одговара за оно што је учињено. Човек који са вером стоји пред Господом свестан је те своје духовне енергије и осећа њену повезаност са вишим, свештеним планом битисања. Ступање у тај план битисања, присаједињење к њему и његовим реалностима чини код човека изоштренијим оно трепетно осећање личне недостојности-достојности и у његовој души изазива побожну опрезно-танану заинтересованост, о којој је некада, у вези са религијом, писао Цицерон. Присаједињујући се оном узвишенијем, човек доживљава појачано осећање одговорности. Управо зато вера и јесте увек била прави извор тог духовног самоосећања, без којега на земљи није могућна никаква врлина, никаква култура и никаква државност.
Без осећања одговорности није могућно ни само религиозно искуство. Ступајући у сферу Божанског, за човека је природно да сабира своје снаге и да се критички односи према својим слабостима, свом незнању и неспособности: он постаје побожан, а самим тим и опрезан и савестан, што може ићи чак и до бојажљивости; он се плаши да ће му нешто промаћи, да нешто неће досегнути, да ће проузроковати неку сметњу или да ће нешто извитоперити. Он има велике захтеве према себи самоме и стално има на уму своју незнатност и величину и узвишеност Предмета своје пажње. А све се то изражава кроз повећани осећај одговорности”.5
Неодговорност је губитак једног од својстава Божијих, отпадање од обрасца моралности, који нам је дао Сâм Бог, – од Христове нарави.
Све што смо до сада рекли довољан је основ за тврдњу да је неодговорност грех, који се састоји у губитку осећања за оно што је неспорно у духовној и верској равни, грех за који се неопходно кајати пред Богом онако као што се кајемо и за све остале грехе.
---------------------------------
5. И. А. Ильин “Аксиомы религиозного опыта”, “Рагогъ”, 1993. године, стр. 55.
Из књиге“Духовност као одговорност” Игумана Јевмениja
Птица и кавез
Једна је птица дуго, дуго живела у кавезу. Често је кроз решетке кавеза гледала у прозор кроз који су се виделе ливаде и дрвеће. Тако је видела и друге птице које су летеле веселе и слободне и притом често размишљала о томе какво ли је осећање кад осетиш сунце које ти греје леђа, ветар који ти мрси перје на крилима или осећај кад узлетиш, а потом се обрушиш и у лету ловиш мушице.
И док би птица размишљала о томе, њено би срце куцало све брже и брже. Тада би се обично попела на највишу преграду у кавезу где би почињала дубоко да дише и притом скоро физички осећала свој замишљени лет на слободи.
Понекад би се нека птица спустила на симс од прозора, да се на њему малкице одмори, и тада би обично знатижељно гледала птицу у кавезу. Као у чуду окретала би главу час на једну час на другу страну и чинило се као да се питала да ли је заиста стварност то што види. Птица у кавезу!? Ех, то је заиста нешто незамисливо!
У таквим тренуцима птица у кавезу осећала се веома несрећном. Немоћно би опустила своја мајушна рамена, у грлу би јој застала кнедла а срце јој је бивало препуно туге.
Једном је власник птичице оставио отворена врата од кавеза. Птица је седела и гледала ван кроз отворена враташца. Видела је птице у лету, птице на слободи. Видела је како се сунце игра на њиховим леђима и како им ветар мрси перје. Била је веома, веома узнемирена. Потом је приметила да је прозор отворен и њено срце почело је да куца тако брзо да је мислила да ће да искочи из њених малених груди.
Покушала је да донесе одлуку – шта јој је чинити!
Размишљала је о томе, тако дуго је размишљала да се и сутон почео полако спуштати. Утом се и домаћин вратио кући и затворио врата од кавеза.
Не знамо какви су били њени мотиви, али птица је очито изабрала безбедност уместо слободе.
Проналазач сијалице
Проналазач сијалице изгубио је много, заиста много времена на овај свој проналазак. Прича се да је урадио две хиљаде експеримената пре но што је дошао до овог значајног открића.
На конференцији за новинаре, посвећеној новом изуму, неки веома упоран новинар је упитао:
- Господине Едисон, кажите нам какав је то осећај две хиљаде пута узастопце претрпети неуспех у покушају да направите једну сијалицу?
- Млади човече, правећи сијалицу, ја ни у ком случају нисам две хиљаде пута погрешио. Напротив, ја сам открио 1999 начина како НЕ треба правити сијалицу, – одговори му Едисон.
Химна Љубави
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати...
А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
(1. Кор. 13, 1-9; 13)
Јелка Рождества Христовог
Када се Господ наш родио од Пречисте Дјеве Марије, она Га је нежно повила у пелене и смирено и с љубављу, Цара свих, положила у обичне јасле, на сено.
Са неба су слетели анђели да се поклоне Цару над царевима. Видевши једноставну пећину они су тихо говорили један другом: “Зар Господ да спава у пећини у обичним јаслама? Не тако не сме бити! Морамо украсити пећиницу да буде што лепша и свечанија, јер у њој спава сам Христос, Син Бога Живога!”
И анћели су одмах полетели да траже украсе за пећиницу. Један од њих је кренуо на Југ. А тамо је увек топло и увек цвета предивно цвеће! Анђелак је набрао много ружа, јарко црвених као јутарње руменило неба, љиљана, белих као снег, веселих зумбула свих боја. Набрао је и букет нежних мимоза, камелија, магнолија, а откинуо је и неколико крупних, жутих лотоса. И све те дарове Југа анђео је донео у пећиницу.
Други анђео је полетео на Север. Али тамо је тада била зима. Поља, шуме и цела природа је спавла под тешким снежним покривачем. Анђео је летео и тражио, али узалуд. Све је било бело и хладно! Пошто на Северу није нашао ништа што би понео са собом на дар, он се тужан спремао да крена назад. Одједном му је поглед пао на зелену јелку која ја усамљено стајала усред снежне белине. Анђео се замислио, а потом је одлучио: “Ово дрво је сасвим обично, сасвим једноставно, али је једино будно међу свим северним растињем. Зато нека оно буде и једино које ће видети Господа.” И анђео је понео са собом скромну зелену јелкицу.
Како је лепо и свечано постало у пећини, надомак Витлејема, када је цвеће украсило њене зидове, под и јасле. Цветови су знатижељно загледали у јасле у којима је спавао Господ и шапутали један другом: “Псст... Тише. Он је заспао.”
Мала јелка је први пут у животу видела тако прелепо цвеће, а онда се растужила, па уздахнувши прошапутала: “Ех, зашто сам ја тако обична и бодљикава? Како бих желела да имам нешто лепо да принесем Господу, нешто чиме бих Га, и ја, даровала. А све што имам су моје иглице. Како ћу таква стати пред Господа?” И горко је заплакала. Видевши њене сузице анђео се ражалостио. У овако радосном дану за све нас нико не сме бити тужан. Сирота јелкица, плаче јер мисл
