Изгубљена ципела као симбол у бајковитом путовању

Изгубљена ципела (Божићни игрокази) је заједнички назив за четири игроказа, а наслов је настао према првом - Изгубљена ципела Димитрија Александровића Дмитријева. Следе: Јежић, стазица и Звезда Рождества Владимира Јурјевића Маљагина, Снови у ноћи Рождества Татјане Јурјевне Смирнове и Топло срце (Божићни игроказ у десет слика) Софије Љвовне Бер-Тамојеве.
Ова врста драмског предлошка за сценску игру - у течном преводу савремених руских аутора на српски - Божане Стојановић, појављује се у правој оскудици таквих текстова код нас. Ти текстови су неопходни, јер претходе дечјој игри, која је неисцрпан извор материјала за уметничку креацију, али и за драмску педагогију. Игра се овде појављује, не само “као вид васпитања тела, карактера или интелигенције” (Роже Кајоа), него и као најмањи структурни модел за настанак драмског чина у коме се јављају основни елементи: околности, ситуација, радња, сукоб, тема, апстракција, симбол, функција, лик, везе, уживљавање, представљање, жанр итд. Зато је дечја игра пријемчива за све нивое сценског живота, од дечјих игралишта до врхунских мајстора. Бављење дечјим играма подстиче машту, развија осећај “игривости”, способност концентрације, развија потребу дисциплине у игри, нужност осећања за колективитет, па се у многим методама глумачке педагогије користе као први наставни задаци и прве вежбе које студенте приближавају поимању суштине драмског чина било овим чисто фигуративним, играма илузије и имитације, било оним више или мање апстрактним и симболичним.
Прва вредност - анимација младе публике остварује се увођењем Приповедача који спаја причу и збивања на сцени на најконструктивнији начин, иде из бајке у бајку. У првој Изгубљеној ципели Приповедач се не сналази, јер је “много бајки на свету... а само је један чаробни штапић”. Прва прича и почиње са малом забуном што је добра сценска ситуација која уноси ритам у догађања на сцени. Ту су Мартин и Марта, девојчица Дусја, маца Марусја и Чаробни штапић. Готово неосетно, уз песмице, које могу бити у реализацији идеална подлога за музичке сонгове, шета се маштовитом сценом мноштво Пингвина, Принцеза (Прва, Друга, Трећа), Млекарица, Вагончића, Меда, Звончића, Ветар (Први, Други, Трећи), и тако редом, уз цветове Маргаретица, Фрајлица, Незаборавка уз Мартина и Марту који траже стару ципелу у земљи Сваштопричалици. И на крају ће Приповедач закључити: “Ето, видите Чаробног штапића.” Чаролија се догађа када се обе ципеле ставе једна поред друге, а за то је потребно путовање у земљу Сваштопричалицу. Чини се да је први игроказ најподстицајнији за развој маште, јер све је ту пред очима, а маштом остварујемо путовања у разне светове.
Приповедачица у другом игроказу Јежић, стазица и Звезда Рождества прича нам о догађајима на Бадње вече, уводећи нас у ситуацију “Неки моји познаници сматрају да се у ноћи Рождества могу догодити најневероватније и најчудесније ствари. Нисам баш сигурна! Мени се ипак чини да се човеку права чудеса догађају сваке ноћи и свакога дана, наравно, уколико у његовом срцу живе Вера, Нада, Љубав ”.
За живот маште, наравно, неопходне су Љубав, а и Вера и Нада, највише вредности духа. Веома је пластично дата Осма сцена у којој Јежић трчи за телевизором. Разлеже се “чудесна звоњава, одјекују радосна црквена звона, радосна и моћна”. Зато не изненађује што се у изванредним цртежима Марине Сремац и Јасмине Радујко, који хармонично на ликовну раван преводе текст, поред дечјег лица (реалног, датог са фотографије), појављује и реалитет телевизора, фотографски дат.
И у Сновима у ноћи Рождества Приповедач нас обавештава да се у данима пре Рождества Христовог окупљају деца. У првом чину имају појање “Рождество Твоје, Христе...” У дидаскалијама је означено да је то музика Римског-Корсакова. Кроз све целине провлачи се фина дидактична нота, па ће Судија рећи: “ Ех, мислио сам да је за човека најбоље да буде паметан. Али сад видим да то и није баш тако, јер - много је боље бити добар ”.
Топло срце закључује овај драмски круг у коме су у сталним сусретањима и преплитањима: Ија (петогодишња девојчица), Гуриј (деветогодишњи дечак), Тавита (десетогодишња девојчица, веома добра али плашљива као срна) делују уз Маму, Тату, Баку; Азата (човека средњих година, бескућника, скитницу), Епиктета (осмогодишњег дечака скитницу) и Шумара.
На фином завршном фону одзвањају Бакине речи: “ Треба за цео живот да запамтимо да смо дужни да чујемо зов онога ко је у невољи и ко од нас помоћ тражи. ..” а Мама додаје: “ И да му пружимо руку помоћи ”.
Као да су претходни текстови претекст за завршни акорд: “ Љубав не зна страха нити понижења. Добро дош'о, Христе, Владико Спасења! Људи, радујте се! ”
“Лепота уметничког дела може довести и до чисто религиозног усхићења, али никада не може бити побуда за светост” (Исидора Секулић).
Илустрације Марине Сремац и Јасмине Радујко, са живим дечјим лицима, модерно обученим, изванредно употпуњују ову занимљиву књигу Божићних игроказа. Само прва илустрација за Изгубљену ципелу је цртеж, а све остало су фотографије дечјих лица која нас тако живо гледају из књиге. На другом цртежу ту је и телевизор, реалистички дат у фотографији. Костими царева, принцеза, судија, дечака, са књигама или само спортски обучени, гледају на нас и ми желимо да их додирнемо. Јунаци свих ових надахнутих игроказа су деца.
Будући да су саставни делови игроказа песме, неодољиво се намеће могућност компоновања одговарајуће музике која би била дивна подлога за разиграну игру у мјузиклу за децу.

др Весна Крчмар